5 stvari koje me nerviraju u prozi: loši prevodi i još gori dijalozi

Da li vam se ponekad čini da hvalite svaku knjigu koju pročitate? Ja bih ponekad toliko volela da pročitam neku knjigu koja mi se uopšte neće dopasti, čisto da bih imala tu jednu koju mogu da nagrdim do mile volje. S druge strane, svaka knjiga iziskuje određenu količinu vremena, a niko od nas ne želi da troši svoje vreme na nešto što mu se ne dopada. Tako uvek biramo knjige za koje verujemo da postoji velika šansa da nam se dopadnu. Prosto znaš šta voliš i prema tome biraš. Naravno, svima se od nas desilo da pročita nešto što mu se ne sviđa. Pritom kad kažem da se nekome nešto ne sviđa, ne mislim na ono čuvemo – ne ide mi nešto ova knjiga. Već prosto mislim na ono kad neku knjigu pročitate do kraja i vaše mišljenje o njoj bude – pa ova knjiga je baš s***e.

Da se odmah ogradim, ovaj članak neće biti o najgorim knjigama koje sam čitala jer ne želim da pljujem nešto što neko drugi voli. Ipak, imam svoje mišljenje i znam šta mi se u prozi ne sviđa ili me smara, pa ću zato izdvojiti 5 stvari koje mrzim u proznim delima.

Najgora knjiga koju sam ikad čitala.
Najgora knjiga koju sam ikad čitala.

1. Loš prevod

Većina vas mlađih čitalaca lepo govori engleski, u svakom slučaju ga dovoljno dobro poznajete da biste mogli da čitate knjige na engleskom. Znanje engleskog je već dovoljno bogatstvo, a da ne govorimo o drugim jezicima. Pošto pored engleskog govorim i skandinavske jezike, jedna od odluka koje sam donela ove godine jeste i da, ako mogu da čitam knjigu u originalu, to i uradim. Naravno, sve zavisi i od toga ko je izdaje kod nas i u kom periodu je ta knjiga napisana. Ukoliko je u pitanju savremena književnost ili nešto što je napisano pre samo par godina, uvek ću uzeti na originalnom jeziku. Razlog za to je prosto što se prečesto dešava da prevod bude loš ili nedovoljno verodostojan. Tipičan primer za to su psovke, koje su potpuno različite i drugačije se doživljavaju na različitim jezicima. Na primer, kod nas ne postoji baš verodostojan prevod za neke engleske psovke tipa motherfucker i onda se dešava da se baš iznerviram ako prepoznam da je u originalu stajala ta reč a loše je prevedena. Bukvalno se toliko iznerviram da mi dođe da bacim knjigu. Ne treba biti ekspert da bi ste znali da u prevod knjige ne ulazi samo jezik, već i vanjezičke okolnosti i kultura zemlje za čiju publiku se prevodi.

2. Loši dijalozi

E sad ovako. Da li vam je neprijatno kada neko priča nadugačko i naširoko, i to potpuno bespotrebno? Ja u takvim situacijama imam poriv da protresem sagovornika i da mu kažem: aman bre čoveče, prekini da drviš i pređi na stvar! E pa, isto tako je i u knjigama. Dijalozi sa mnogo ponavljanja mi užasno smetaju, jer se potpuno gubi suština tog razgovora. Takođe, dijalozi u kojima se veštački direktno odgovara na neko pitanje često stilski iskaču i štrče u odnosu na ostatak teksta. Na primer:



Da li si nahranio psa?


Da, nahranio sam psa.



Ovo je sad banalizovanje, ali mislim da kapirate o čemu govorim. Niko zapravo ne priča ovako! Takođe retko ko može da govori 15 minuta bez prestanka, tako da govori koji se protežu na 3 i više strana knjige su nešto što mi smeta. Naravno, ne uzimam u obzir momente gde je u pitanju priča u priči, kao na primer priča o velikom inkvizitoru u romanu Braća Karamazovi. To je nešto što se čita odvojeno u odnosu na ostatak teksta i ima smisao i van knjige, i unutar nje.

3. Bespotrebno razvlačenje radnje

Da li ste nekad čitali knjige Orhana Pamuka? Pamuk je zaista sjajan pisac, sa velikom maštom i sjajnom prozom, ali i tipičan primer kako radnja ponekad može bespotrebno da se razvuče. U njegovom romanu Muzej nevinosti, prva polovina priče je zaista sjajna i veoma zanimljiva. Međutim, druga polovina je za mene bila samo puko ponavljanje već rečenog i unutrašnja borba junaka koji je na kraju ispao mlakonja. Ne sporim veličinu ovog dela nikako, niti veličinu Orhana Pamuka, ali smatram da je ova knjiga bespotrebno dugačka. Kao neko ko zaista voli duge knjige, odgovorno tvrdim da nije bilo potrebe za ovim. Moje omiljene knjige imaju više od 700 strana, pa mi nisu bile dosadne ni u jednom jedinom trenutku. Dakle, ako je knjiga već duga i radnja toliko kompleksna da mora da proteže na toliko strana, proza mora da bude takva da drži pažnju i da makar imamo privid da se nešto dešava. Junak koji na 300 strana samo šeta ulicama Istanbula je nešto što meni nikako ne leži. S druge strane, roman kao što je Istočno od raja, koji je i duži, progutala sam za nedelju dana jer je bio zanimljiv i nadasve dinamičan.

4. Loše korišćenje slenga i govora mladih

Ovo je takođe jedna stavka koja bi se mogla podvesti pod loš prevod, ali ne i ako su u pitanju srpski pisci. Ukoliko uzmete da čitate neku knjigu Mome Kapora, naići ćete na rečenice koje vrve od slenga i to će vam biti neobično u početku, ali ćete se veoma brzo navići jer je to nešto što je pisano sedamdesetih, kad se zbilja tako i govorilo. Međutim, ukoliko čitate nešto čiji jezik ne priliči vremenu u kom je pisano, poželećete da propadnete u zemlju od blama. Preterana upotreba slenga je nešto što je jednostavno cringy jer vidite da je pisano sa namerom da bude duhovito, a nije. Beogradski govor jeste specifičan, ali nije baš toliko izvrnut kao što ispada kod nekih naših savremenih pisaca. Ne oslovljavaju baš svi mladi majku sa kevo, ama baš niko ne kaže šveca za sestru i nije Kališ svačiji naziv za Kalemegdan. Samo toliko.

5. Dodavanje bespotrebnih elemenata na samom kraju 

Ovo je pojava za koju imam mnogo primera, ali jedan od njih je poslednji roman Trejsi Ševalije – Jedna nit. Ovo je priča sa puno potencijala i sa veoma upropašćenim krajem. Odavde pa nadalje imate spojlere, tako da stanite ovde ako ste planirali da čitate ovu knjigu. Jedna nit je mogao biti divan roman, samo da se spisateljica prepustila svom stilu, koji je veoma deskriptivan i lep. Ovo je priča o takozvanim prekobrojnim ženama, koje su u Prvom svetskom ratu izgubile muževe i verenike, te su često ostajale neudate, a znamo kakav je status neudatih žena u to vreme bio. Ovo je zaista mogla biti super priča o ženskoj snazi, da se nije pretvorila u neku nazovi ljubavnu priču koja je kao ishod imala dete. Dakle, preterivanje u radnji i ubacivanje potpuno bespotrebnih momenata je nešto na šta sam alergična zato što jedna sitnica može da upropasti savršeno dobru knjigu. Skroz je okej da jedna knjiga bude prosto samo lepa za čitanje, ali ako ste već odlučili da napravite neki šokantan rasplet, nemojte izmišljati neke potpuno nadrealne stvari. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *