Alijas Grejs: Okrutna zločinka ili nevina žrtva “jačeg” pola?

Pisci koji se svrstavaju u najveće pisce svih vremena su mahom živeli i stvarali davno pre nas, tako da uglavnom nisu među živima. U umetnosti uopšte, pa i u književnosti između ostalog, postoji ta neka ideja zlatnog doba koje je uvek ono pre nas. Oduvek su se umetnici ugledali na takozvane stare majstore, a oni koji umetnost samo vole i konzumiraju često gledaju na staro vreme kao na vreme u kom su se stvarale prave stvari. Međutim, kada bismo malo razmislili, shvatili bismo da je čitanje živih pisaca jedna  jako zanimljiva stvar. Ko garantuje da jedan pisac koji živi danas, za 50 godina neće postati klasik? Nije lako biti svrstan u tu kategoriju. Međutim, jedno mogu da garantujem, a to je da je Margaret Atvud jedna od najvećih živih pisaca i da je već ušla u tu odabranu ekipu.

Nakon što su roman i serija Sluškinjina priča ostavili velik utisak na mene, prošlo je dosta vremena pre nego što sam se latila sledeće Margaretine knjige. Međutim, pročitavši neke sjajne recenzije za knjigu Alijas Grejs, od kojih je jedna i na blogu Bukmarkić, nisam mogla da odolim da je ne pročitam. Alijas Grejs je, poput Sluškinjine priče, veoma lepo predstavila probleme sa kojima se suočava jedna žena.  Oba romana imaju neverovatne likove, od kojih su neki ušli u moj izbor omiljenih ženskih likova. Naime, Alijas Grejs je mešavina fikcije i istinite priče o jednoj šesnaestogodišnjakinji koja je sredinom 19. veka bila optužena za ubistvo i osuđena na doživotnu robiju. Međutim, ni dan-danas se ne zna da li je bila kriva ili ne. Grejs je tri puta menjala svoj iskaz, bila je smeštena u psihijatrijsku ustanovu, a povrh svega toga je i žensko – sve su to bili razlozi da joj se ne veruje. To je navelo Atvudovu da se malo pozabavi likom Grejs Marks, kao i samim okolnostima pod kojima se njen život odvijao. Ova briljantna autorka nam daje mogućnost da upoznamo Grejs kroz njene razgovore sa psihijatrom Sajmonom Džordanom, koji je fasciniran pričom i želi da shvati šta se zapravo desilo, dok njegova pacijentkinja uporno tvrdi da se ničega od tog nemilog događaja ne seća.

Grejs je odrasla u veoma siromašnoj porodici koja se preselila iz Irske u Kanadu, u potrazi za boljim životom. Na tom putu ostaje bez majke, a otac nije bio neki najbrižniji lik i na decu je gledao kao na trošak. Ubrzo nakon dolaska, Grejs se zapošljava kao služavka – delom kako bi pomogla porodici, a delom i da pobegne od nje.  Za vreme boravka u jednoj od kuća, upoznaje Meri Vitni. Meri inače nije stvaran lik i to je jedan od momenata gde genijalnost Atvudove dostiže nemerljive visine. Zašto? Zato što je stvorila ženski lik čija priča, uobličena savršenom prozom autorke, ima tu sposobnost da sledi čitaoca. Meri je u ovoj knjizi ona jedna čista stvar, koja čini život glavne junakinje lepšim. Međutim, kriva zato što je žena, trpi strašnu nepravdu o kojoj neću dalje pisati, već vam ovo ostavljam kao mali teaser, ne bih li vas dodatno zaintrigirala. Nakon svega toga, Grejs dobija novo radno mesto – u kući Tomasa Kinira, upravo onog koji je žrtva tog ubistva oko kojeg se ova priča vrti. Tu upoznaje i Nensi Montgomeri, služavku koja je i gazdina ljubavnica, kao i Džejmsa Mekdermota – konjušara koji je zajedno sa njom optužen za ubistvo. Nakon što su Kinir i Nensi ubijeni, Džejms i Grejs su pokušali da pobegnu. Na njenu veliku nesreću, Grejs je uhvaćena u bekstvu noseći odeću Nensi Montgomeri.

 

Čitalac će često razmišljati o tome koji su motivi Džejmsa i Grejs i zašto bi oni želeli da ubiju svog gazdu i njegovu ljubavnicu. I ne samo to, nego – zašto je, ako je Grejs nevina, uhvaćena u bekstvu sa Džejmsom? Međutim, neka bude jasno kao dan da ćete odgovor morati da pogodite sami. Jer Margaret Atvud ne otkriva da li jeste ili nije. Uz Grejs Marks su u to vreme stali mnogi, braneći je argumentima da je ona samo žrtva svoje slabe volje i mentalnog rastrojstva i da je zbog toga nevina. Drugi su je pak nazivali monstrumom i ubicom. Jer šta je muškarac optužen za dvostruko ubistvo? Ubica. S druge strane, žena optužena za ubistvo nije samo ubica, već i priča za plašenje male dece, čist spektakl i otelotvorenje samog đavola. Kako bi nam približila odgovor na glavno pitanje, autorka je u sklop knjige unela i isečke iz novina i iskaze lekara, nadzornika zatvora, pa i samih optuženika. Sve ovo samo čini priču autentičnijom i smešta čitaoca u ono vreme, dajući mu mogućnost da što lakše dođe do saznanja.

Sami likovi su zamišljeni i obrađeni do perfekcije, ali su naravno najintrigantniji Grejs i Džejms Mekdermot. Njega prikazuje upravo kao iskompleksiranog mladića, ogorčenog što mora da prima naređena od jedne žene (Nensi) i koji svoje frustracije leči time što deli ružne i zajedljive komentare. Prema Grejs se ponaša odvratno, konstantno joj upućujući seksualne insinuacije koje ona donekle uspeva da ignoriše. Međutim, opisati Grejs nije nimalo lako i ovo je takođe momenat gde Atvudova briljira. Ona ni u jednom trenutku Grejs ne daje osobine slatke male jadne služavkice koju su obmanuli i okrivili je za zločin koji nije počinila. Ne, Grejs je jedna sasvim obična devojka, koja je svima jedna velika misterija jer ne ispoljava svoje misli i osećanja u toj meri kao ostali likovi. Ona tokom istrage ne ispoljava na prvi pogled nikakve emocije, što je u potpunoj suprotnosti od onoga kako bi jedna žena trebalo da se ponaša. Sama pojava žene ubice u 19. veku je već kontroverzna jer se igra sa predstavama o ženstvenosti koje su vladale, a zamislite još ako ta žena ne tvrdi eksplicitno da nije kriva.

Takođe, zamerali su mi i to što sam u početku bila smirena i dobro raspoložena, čistog i bistrog pogleda, zbog čega su me smatrali okrutnom; ali da sam plakala i kukala, rekli bi da je to zato što se osećam krivom. A kad ljudi jednom zaključe da ste počinili zločin, sve što učinite smatraju dokazom za to.

Da li je Grejs bila hladnokrvni ubica ili žrtva svoje slabe ženske prirode? Oni koji su je branili tvrdili su da je, zbog svoje kratke pameti, uspela da padne pod uticaj jednog muškarca i to je bio osnovni argument zašto nije kriva. S jedne strane dakle imamo ženu ubicu, a s druge shvatanje da je jedna žena potpuno nesposobna i da je muškarac sigurno nagovorio da mu pomogne jer je jači, dominantniji i domišljatiji. Upravo zbog toga neće biti toliko bitno dobiti odgovor na pitanje da li je Grejs kriva, jer knjiga postavlja neka druga pitanja. Žene su pravo glasa dobile tek početkom 20.veka, a u nekim državama poput Jugoslavije tek sredinom. Zamislite da ste žena u to vreme i zamislite kako vas zbog toga niko ne shvata ozbiljno. Jer pravo glasa je upravo to – žene nisu bile smatrane dovoljno kompetentnim da donose takve odluke. Pogledajte dokle smo došli sad. Imamo pravo glasa, imamo pravo na rad, materijalnu samostalnost, izbor da li ćemo biti supruge i majke. Ipak, sa stoprocentnom sigurnošću tvrdim da je svaka žena na svetu jednom u životu doživela da ne bude shvaćena baš skroz ozbiljno samo zato što je žena. Daleko smo došli od 19.veka – istina, ali upravo zbog ovoga je ova knjiga jako bitna.

Što se tiče stila pisanja, mora se pomenuti da je ova knjiga jedna od onih koja se ne ispušta. Iako je zaista prepuna detalja, ni u jednom trenutku nije dosadna niti naporna. Pored savršenog portretisanja likova i savršene mešavine fikcije i činjenica, knjiga vrvi od simbola i metafora, od kojih su možda najdominantniji simbol prekrivači koje ženski likovi u romanu prave. Grejs, kao i ostale junakinje, često nalazimo u situacijama gde prave prekrivač takozvanom pačvork metodom – spajajući različite delove u jednu celinu. Tako je i Margaret Atvud napisala ovu knjigu. Sve različite iskaze, svedočenja, sećanja, priče, mitove i istine spojila je u priču kroz koju se provlači jedna nit – misao o tome da mnoge predstave o ženi iz 19. veka vladaju i sad. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *