Dnevnik druge zime, Srđan Valjarević: mala, a velika knjiga

Kada su knjige u pitanju, najčešće se oslanjamo na preporuke drugih jer manje ili više znamo šta da očekujemo. U te preporuke spadaju, kako preporuke prijatelja, tako i recenzije i članci na internetu. Međutim, svako od nas ima povremene izlete u nepoznato kada su knjige u pitanju. Privuče nas šarenilo korica, ponekad cena, ali i dobro napisan sinopsis na poleđini knjige. U mom slučaju je to bila odluka da čitam više domaćih pisaca. Zbog toga sam svoje februarske planove pustila niz vodu i uhvatila se za prvu knjigu domaćeg autora koja mi je pala pod ruku – Dnevnik druge zime, Srđana Valjarevića. 

Valjarević je Dnevnik druge zime napisao još 2005. kao neku vrstu nastavka Zimskog dnevnika, koja je postala kultna knjiga devedesetih. Posle Zimskog dnevnika je usledio roman Komo, koji je takođeo doživeo veliki uspeh. Međutim, mene ove knjige nisu ni najmanje privlačile i tek sad vidim koliko sam samo pogrešila. Pogrešila sam do te mere da sam ljuta na sebe i na sve druge što mi nikad nisu ovo preporučili. Ljuta sam jer ne želim da smaram ljude da čitaju neku knjigu, ali bih vrlo rado smarala sve oko sebe time koliko je ova knjiga savršena. Zašto? Zato što je Dnevnik druge zime jedna mala, a velika knjiga čija je ključna reč – život. Koliko god ovo zvučalo kliše ili kao ispričana priča, Valjarević ovde piše o životu, onom običnom, svakodnevnom, rutinskom, a opet i o tome koliko je baš takav poseban i lep. Protagonista ovog romana je bivši alkoholičar, kom ne znamo ime. Ne znamo šta ga je gurnulo u alkoholizam, osim par nekih informacija koje nam autor usputno pruža. Znamo samo da čitamo njegov dnevnik u koji on iz dana u dan piše svoje doživljaje. Naime, on se upravo vratio iz bolnice. Pošto mu je alkohol uništio nerve, i doveo ga do potpune oduzetosti nogu, naš junak se od toga oporavlja tako što hoda po beogradskim ulicama. Moglo bi se reći da on uči ponovo da hoda. I da živi. Hodajući kroz ceo Beograd, on razmišlja o životu i njegovom smislu. Ovo samo po sebi uopšte ne zvuči kao interesantna knjiga, zar ne? Ali jeste! Razlog zbog kog je ova knjiga izuzetno zanimljiva jeste stil Srđana Valjarevića. 

U njegovom stilu nema mnogo pametovanja, ali ima mnogo mudrosti. Valjarević piše jednostavnim jezikom o jednostavnom čoveku koji je ispao iz društva i sad pokušava da se vrati. I sad upravo zbog toga što nema mnogo dešavanja i jeste teško o ovom romanu pisati i govoriti. On samo hoda i hoda, uz pomoć štapa koji mu je verni prijatelj  kog on mrzi iz dna duše. Štap je za njega oličenje sopstvenih grešaka i konstantno podsećanje na to koliko je loše živeo i time loše uticao na ljude oko sebe. Noge kao sredstvo kojim se krećemo zauzimaju takođe jako bitan deo u ovoj knjizi. Noge su ga izdale, ili je on izdao njih time što se alkoholisao? Sada pokušavaju i on i noge da isprave stvar. Noge su ono što nas nosi, na šta se oslanjamo, čime idemo u budućnost ili se vraćamo u prošlost. Noge su sve!

U 18:30 sam se umorio. Ne mogu tačno da kažem od čega, osim da je to bio trenutak kada mi je svega bilo dosta. I onoga što pročam, i toga što hodam,a naročito onoga što mislim dok hodam. To naročito. Hodanje nije toliko jednolično koliko ono što mislim, ono o čemu razmišljam. Jer hodanje traje. Vreme. U hodanju ima napora i znoja, ima i onih prelazaka iz tuge u vedrinu, ima i radosti. Ali kad uhvatiš mozak koji se baškari u komociji, koji voli zadate teme, koji baulja, to bude tako zamorno, do užasa zamorno.

U ovoj knjizi ima mnogo ponavljanja. Primetićete da se ponavljaju rečenice i misli, kao i dani i doživljaji. Ali upravo u tome i jeste čar. Naši životi se sastoje od rutina i repetativnih radnji, dana koji se ponavljaju, ali život je svejedno lep. U svakom danu postoji nešto specifično i posebno, na nama je samo da naučimo da primetimo šta je to. Valjarevićev junak tako primećuje najobičnije stvari na ulici, kao što je nečiji izgubljen roze šal na trotoaru, i upisuje ih u svoj dnevnik. On zastaje da sagleda život takav kakav je, sa svim tim naizgled nebitnim stvarima o kojima nikad ne razmišljamo.

U 14.30 jedem šargarepu. Lepa je za jelo. Pa onda jedem banane. Uf, što volim te banane, to je neverovatno. Kako tako da ima nešto što ima baš takav ukus, a raste, i tamo neko to ubere i onda ti jedeš baš to što ima taj ukus koji ti se toliko sviđa? Kako to? Ili pomorandže? Kako to? Ili masline? Sve izvlače iz zemlje i sunca, i daju ti sve to. Kako to?

Dnevnik druge zime

Upravo zato što pokušava svim silama da se izvuče iz dubioze u koju je upao, ima i loših dana. Međutim, upravo ti momenti su najemotivniji jer čitaocu mogu da posluže kao motivacija i podstrek da vidi nešto lepo u svemu tome. 

Bolovi nisu lepe stvari. Bolovi su samo deo života. Bolovi su samo bolovi. San nije samo san. Jer kad je san jači od bola, imaš razloga da budeš srećan, jer često nije tako. Ali san nije samo san, jer je ipak jači od bola. 

Pored ovog junaka, srećemo još neke njegove prijatelje i rodbinu, ali se upoznajemo i sa još jednim bitnim likom – Beogradom. Kako period u knjizi pokriva jednu zimu, vreme je hladno i ružno, a Beograd je kao i svake zime ružan i siv. Junak se ovde stopio sa Beogradom. Ipak, ovo nije pesimistična knjiga. Ovo je knjiga sa neverovatnom snagom koja u jako malo reči govori veoma mnogo. Neki kažu da je autobiografska, neki kažu da nije, ali jedna stvar je činjenica – Valjarevićev junak govori toliko iskreno i spontano, da imate utisak da slušate sebe. Da, možda niste lečeni alkoholičar, ali ste čovek i sigurno vam se raspoloženje i misli promene sto puta u toku jednog dana. Zbog toga je Dnevnik druge zime jedna od onih knjiga kroz koju čovek bolje upozna sebe, pročeprka po svojoj psihi, kao što ovaj junak čeprka po svojim greškama i načinima kako da ih ispravi.

Nekorisno i ubitačno je biti uporan u lošem življenju života. I sada ležim i mislim bistrije i popravljam svoje namere. Ispravljam ono što može, ležeći kao automehaničar dok čeprka ispod automobila. Ja ležim i čeprkam i popravljam onaj deo gde su moje namere.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *