Dole kraj reke, Edna O’Brajen: roman o zlu verskog fanatizma

Pored njene osnovne svrhe da nam oplemenjuje dušu, umetnost je tu i da nam ukaže na neke bitne probleme. Umetnikov posao je važan i ne smemo da zaboravimo da su upravo umetnici bili prvi koji su dozvolili sebi slobodu da pričaju o stvarima koje su drugima bile neprijatne ili tabu. Roman Dole kraj reke, Edne O’Brajan je jedna od takvih knjiga. Ovo je knjiga koja govori o očaju koji te stigne kada su apsolutno svi protiv tebe, a ti nisi baš ništa skrivio. Ovo je knjiga koja govori o osudi koju često trpe žrtve nasilja, kada se njihova ličnost i dostojanstvo izvrgava ruglu. Edna O’Brajen je irska spisateljica koju je Filip Rot opisao kao najtalentovaniju ženu koja piše na engleskom. I zaista nije bio daleko od istine. Ukoliko ste čitali Filipa Rota, znate kako i o kojim temama on često piše i da ume da deluje seksistički. A ova knjiga je jedna strašna osuda sve i jednog oblika seksizma, kao i kritika upućena jednom društvu koje nije daleko od religijskog fanatizma. 

Dole kraj reke, Edna O'Brajen

Znate da je u Irskoj veoma jak katolicizam, zar ne? I znate da je zakon o abortusu u Irskoj donet veoma skoro? Zamislite sad da ste žena u takvoj sredini i pišete knjigu o tome –znate koja je reč koja bi vas najbolje opisala? Hrabrost. Edna O’Brajen je, pored toga što je neverovatno talentovana, i izuzetno hrabra spisateljica. O njenom romanu Dole kraj reke može svašta da se kaže. Između ostalog, inspirisan je stvarnim dpogađajem. Glavna junakinja, četrnaestogodišnja Meri Meknamara, živi u irskom selu nadomak Golveja. Ime mesta ne znamo, ali nam Edna čvrsto sugeriše da je u pitanju seoska sredina. To vidimo i po tome što se svako meša u tuđi život i svi sve znaju o svima. Meri živi sa ocem i majkom i trpi stravično nasilje. Naime, otac je seksualno zlostavlja, a ona ne sme nikom ništa da kaže. Majka joj je bolesna i umire od raka, te ona ostaje u situaciji iz koje ne vidi nikakav izlaz. Ostaje sama sa ocem, za kog se plaši da će se još više osiliti. Ona je dete koje se stalno moli Bogu za to da otac ne dođe suviše pijan kući. Kada otkrije da je trudna, poverava se komšinici Beti, koja joj pomaže da pobegne u London na kliniku gde može da abortira. To joj polazi za rukom samo zato što je otac imao nesreću i završio u krevetu, pa joj je na neki način kupio malo vremena. Međutim, njih dve će biti sasvim slučajno uhvaćene u tome i na njih će se podići hajka koja će uključiti policiju, advokate i državne činovnike. Naravno, niko nema pojma ko je otac deteta. U celom tom mraku koji je snašao, našlo se i par ljudi koji su osetili sažaljenje prema sirotoj devojci i stali na njenu stranu. 

Meri nije bila silovana samo od strane oca, već i od strane države. Njena pozicija je takva da o njenoj sudbini odlučuju muškarci u samom državnom vrhu, koji niti poznaju nju, niti ih interesuje njena situacija. Njih interesuje samo zakon, a on kaže da je abortus ubistvo i da je svaka žena koja ga izvrši hladnokrvni ubica dece. Edna je kreirala nekoliko likova kroz koje je savršeno prikazala verski fanatizam u svom najboljem svetlu, a jedan od tih likova je i Rošin. Rošin je žena koja je od svih likova ovde bila najviše protiv Meri i optuživala je da je čedomorka. Čak i kada je saznala da je Meri silovana i ko je otac deteta, nije odustala od ideje da je to dete tu da bi zapravo spaslo Meri. Zamislite to stanje uma! Zaista je zastrašujuće kad pomislite da takvi ljudi i takva sredina zaista postoje. Ovaj roman je sačinjen od kratkih poglavlja od kojih svako ima svoj naziv, a neka nose zaista značajnu simboliku. Ima poglavlja koja su izrazito emotivna, a ima i onih koja su vrlo, vrlo kratka i snažna. Jedno od takvih je i poglavlje Marva, koje prikazuje scenu Merinog odlaska na stočnu pijacu kako bi ocu tražila novac. 

Njen otac nema šta da proda, ali ipak je tu, voli da provodi vreme među tim muškarcima.Dok stoji na vratima, Meri ga isprva ne vidi. Vidi barikade od ljudi s kapama i šeširima, puše i povremeno se domunđavaju. Ide napred između redova, pa nazad iz reda u red, i na kraju ga nađe, pozadi, šešir mu je nakrivljen, izraz lica živ. Mršti se kad je vidi. Nema prava da dolazi tu, da zadire u taj muški svet. Nikad nije videla tako veliku grupu muškaraca, kao krdo. Lica otvrdlih od boravka napolju, nemi, bez osmeha, samo puše i hladnog pogleda proučavaju izgled životinja, merkaju ih.

Dok čitate ovo, tačno možete da vidite sebe kako prolazite kroz redove ljudi, kako vas guraju, kako ste mali među njima i kako među njima ne postojite. Poglavlje koje je u celoj knjizi možda i najupečatljivije i najbitnije za shvatanje likova, jeste poglavlje Ždrebljenje. To je epizoda u kojoj Meri sa ocem pomaže kobili da donese ždrebe na svet i toliko je slikovito prikazano, da će vas ostaviti bez daha. Edna je kroz metaforu kobile i ždrebeta maestralno prikazala odnos jednog takvog društva prema ženama, posebno kada je u pitanju majčinstvo.  

Meri oseća njegov strah, ravan kobiljem, i onom koji sama oseća, u kaljavoj pomrčini njihova tri straha neraskidivo su povezana. Sad ponovo priča sa životinjom, nedovršene reči, jezik konja, ruka mu je alatka za ispitivanje, a kobila plače, skoro kao ljudsko biće, nije više usplahirena, zgrčena, kukavna, oglašava se tek tihim dahtanjem, a povremeni slabašni napon koji je pridigne puka je parodija njenog pređašnjeg ludovanja. Potom prestane da diše, kao da joj je to previše, kao da će umreti. Iako su od istog mesa, rat se vodi između kobile i ždrebeta, dve zaraćene strane, nisu kao majka i mladunče, bore se jedno s drugim, ali je ždrebe jače, gura neštedimice. 

Takođe, odnos između Meri i njenog oca, kao i njen strah od toga šta bi mogao uraditi, prikazan je ovde na jedan savršen način.

 „Ceo život se bavim konjima i nikad dosad nisam morao ovo da uradim.”

 „Uspeo si.”

 „Jesam li, dušice”, kaže i još jednom pomazi ždrebe, nazove ga zlikovcem, i dodaje:  „Umalo da ubiješ majku, da mene nije bilo.”

Predan i neposredan odnos sa životinjom, tako nećan i iskren, kako se nikad prema njoj nije odnosio, ni prema majci, verovatno ni prema kome. Meri tad pomišlja, ako bi uspela da bude dete, pravo dete, i da mu pokaže šta joj je potrebno, možda bi se on osećao kao otac, i obuzeta ludačkim nagonom da to ostvari, ona odbaci jedino jedno jedino na ovome svetu što bi joj moglo doneti nezavisnost.

Stil kojim Edna O’Brajen piše je čista poezija. Ona svojom prozom teleportuje čitaoca na mesto dešavanja radnje, tako da čitalac zaista može da vidi i da oseti sve što se dešava. Priča je savršeno protkana simbolima, čak i samo ime knjige ima veliku simboliku. Irska je zemlja poznata po lepoti svoje prirode. Kad zamišljamo Irska sela, zamišljamo zelenilo, puno živopisnih litica i potoka koji ga presecaju. Međutim, ne znamo šta se dešava dole kraj reke. Reka kao takva, takođe označava i žensku snagu. Ona teče svojim tokom dugo i mirno dok ne naiđe na prepreku. Onda ume da sruši sve što joj se nađe na putu, tolika je njena snaga.  Dole kraj reke je jedna vanserijski kvalitetna knjiga, vredna je svake hvale i zaslužuje sve nagrade ovog sveta. Iako zaista nije laka za čitanje, čak naprotiv – veoma mučna i teška na momente, vredi vašeg truda i vremena. Ne sumnjam da postoje ljudi kojima se ne bi dopala, jer stvarno nije lako štivo i cela priča je jedna konstantna patnja koja izaziva bes u čitaocu. Zato birajte trenutak kad ćete je uzeti, ali nemojte da je propustite – ovo je visoka književnost u svakom smislu, koja se zaista hrabro hvata u koštac sa problemima današnjice.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *