Dona Tart – The Secret History: Dostojevski današnjice

Dona Tart - The secret History

Dona Tart je američka spisateljica koja je napisala genijalnu knjigu The Secret History i neko s kim sam se ja prvi put srela u januaru ove godine. Pročitavši knjigu The Goldfinch, koja me je ostavila bez daha, rekla sam sebi da moram da nastavim dalje. Ta knjiga je jedna od onih o kojima razmišljate dugo nakon čitanja. I danas se desi da okrenem poslednjih par stranica i pročitam, pa se podsetim koliko je genijalna. Ubrzo nakon što sam je pročitala, kupila sam jednu drugu njenu knjigu – The Secret History. Nisam mnogo očekivala, da budem iskrena. Pošto me je prethodna toliko oduševila, od ove nisam imala neka velika očekivanja jer nisam mislila da nešto može da bude bolje od Goldfinch-a. Međutim, pogrešila sam.

Danas ne mogu da kažem da li je jedna bolja od druge, ali mogu sa sigurnošću da tvrdim da je The Secret History podjednako spektakularna i genijalna. U nečemu su slične, u mnogo čemu se razlikuju, ali su i jedna i druga nešto što će vas itekako navesti na razmišljanje. Inače, The Goldfinch ćemo od septembra gledati u bioskopima (trejler možete videti ovde, tako da se ja nadam da će im pasti na pamet da snime i film po motivima druge knjige ove genijalne spisateljice.

The Secret History – radnja i likovi

Što se tiče romana The Secret History, radnja se odvija na Hampden koledžu u američkoj državi Vermont. Ričard Papen, pomalo iskompleksirani i neprilagođeni dečko iz Kalifornije, dolazi na Hampden koledž i priključuje se časovima helenistike koje drži profesor Džulijan Morou. Zašto bira baš grčki jezik i klasične nauke? Zato što je na te časove izuzetno teško da se upadne jer je profesor veoma izbirljiv po pitanju svojih studenata kojih ima ukupno pet. Sam taj momenat da mu je nešto teško dostupno intrigira Ričarda, koji na svakojake načine pokušava da upadne kod profesora. Do toga dolazi tako što se zbližava sa grupicom studenata koje on podučava, a koji su isto tako specifični.

Grupu studenata sačinjava petoro ljudi iz dobrostojećih američkih porodica. Svi do jednog dolaze iz elitne sredine, što je kod samog profesora veliki plus. On kod njih neguje taj osećaj privilegovanosti, koji Ričard oseća i želi da bude deo toga. Nakon što se priključuje časovima, počinje da upoznaje svoje kolege. Oni mu se čine tako nedodirljivim, tako posebnim i lepim, da on svoje poreklo odlučuje da sakrije kako bi bio na ravnoj nozi s njima.

Henri je, moglo bi se reći, poglavica u grupi. Crn, visok i izuzetno zgodan dečko, kome ne manjka ni inteligencije ni elokventnosti. Svi u grupi prema njemu osećaju najviše moguće poštovanje, pošto se on među njima posebno ističe svojim obrazovanjem i umnom sposobnošću.

Frensis, apsolutno najfabulozniji lik u knjizi, koji me je istog trenutka oborio s nogu. A i glavnog junaka Ričarda. Frensis je riđ, prelepog porcelanskog tena, predivno obučen i prosto onaj lik kog morate primetiti na ulici. Znate kad je neko toliko lep da vam nije dobro? E pa on je takav. Plus je bog sarkazma i najbogatiji u celoj grupi – klasično trust fund privilegovano američko dete koje je otkako zna za sebe bilo deo elite. 

Čarls i Kamila su blizanci koji su jako rano ostali bez roditelja i koje je odgajila baka. Meni lično su oni kroz ceo roman bili najčudniji likovi. Nikako nisam mogla da ih u potpunosti shvatim i nekako mi je ta njihova blizanačka konekcija bila baš čudna, a na kraju sam shvatila i zašto. Kamila mi je na momente odavala utisak nežne devojčice, a na momente mi je delovala kao pravo čudovište. A Čarls mi je bio najodvratniji lik od samog početka, iako ga narator opisuje kao jako nežnog, predivno vaspitanog i finog momka.

Bani je verovatno najbitniji član grupe i ključ svih zbivanja u knjizi. Stereotipni Amerikanac, plav, zgodan, totalni Ken – tip. Znate Kena, Barbikinog momka? Tako sam ja videla Banija. On je onaj član koji je je imao najviše poteškoća sa učenjem, i nije toliko produhovljen kao ostatak grupe. Razmaženi grebator koji svima u grupi ide na živce, a i čitaocu takođe do nekog trenutka. Šta god bih vam više rekla o njemu bi bio ogroman spojler, tako da ću se ovde zaustaviti.

Podstaknuti antičkom filozofijom i dionizijskim zanosom, grupica studenata upada u ogromnu nevolju. Želeći da iskuse ono uzvišeno, dionizijsko i nesputano stanje svesti, oni odlučuju da jedne noći organizuju bahanalije. E sad, u kom smislu bahanalije? Bahanalija je u antičko doba bilo slavlje organizovano u slavu rimskog boga vina, Bahusa. Korišćene su razne droge, alkohol i svakojaki rituali kako bi se došlo u određeno stanje svesti gde ne postoje apsolutno nikakve granice. Moglo bi se definisati kao jedna pomahnitala svetkovina, gde su droge, trans i orgije služile kako bi se oslobodili svih društvenih inhibicija i doveli se u neko primordijalno stanje.

Nakon što studenti uspeju da dovedu sebe u to stanje svesti, dolazi do jedne jako čudne situacije koja će biti okidač za sva naredna dešavanja i tok njihovih sudbina. Pronalaze sebe u sred jednog ubistva. Dalje ništa neću reći o tome, osim da to utiče na njihove međusobne odnose, i to jako. Ne brinite, ovo zaista nije neki veliki spojler jer najgore sledi tek posle ovoga. Tek nakon ovoga upoznajemo likove onakve kakvi su zapravo. U ovoj knjizi ne postoji nijedan pozitivan lik, a opet se vežete za svakog od njih. Neverovatno je sa kakvim umećem Dona Tart gradi i razvija likove od početka do kraja romana. Ovo je knjige gde je sve u detaljima. Ona je svakom liku dala toliko neverovatnih karakternih crta koje se ogledaju u nekim naizgled najnebitnijim momentima.rom

Stil i poruka

Ovo je takođe roman gde sam se susrela sa najgenijalnijim stilom koje jedan pisac može da ima. Slobodno mogu da kažem da je Dona Tart po tome u rangu sa Dikensom, Dostojevskim i Vajldom. Na stranu sama psihologizacija likova koja je spektakularna – ona kroz celu knjigu gradi atmosferu koja vas dovodi do ludila. Njena naracija je takva da se osećate kao da ste tamo, osećate takvu napetost, samo čekate šta će vas sledeće strefiti.  Sama atmosfera, vremenske prilike u romanu, priroda, sve je u slubi dočaravanja psihološkog stanja junaka. Znate sliku Vrisak, Edvarda Munka? Remek-delo ekspresionizma gde cela priroda vrišti sa subjektom na slici? Mene je stil ove knjige podsetio na to. Svaka radnja koju izvrše, svaka zgažena grančica, svaki šum, svaka kiša i sunce – sve je u savršenoj simbiozi sa  psihološkim stanjem junaka.

Tajna Istorija je knjiga koja je Zločin i kazna našeg vremena i u tome će se složiti svako ko je pročitao. Dona Tart je ovde napravila jedan nesvakidašnji miks antike i Raskoljnikova. Isplanirano vraćanje u podsvesno, kako bismo se oslobodili svih stega i inhibicija – šta nam to može doneti? Ljudi jesu rođeni da budu slobodni, ali nisam baš sigurna da li ta sloboda podrazumeva ugrožavanje drugih samo zato što nam se tako može. Koliko izvan granica smemo da idemo, a da naša sloboda ne pritisne slobodu drugoga – jeste jedno od pitanja koje se ovde postavlja. Griža savesti zbog narušavanja te slobode je ovde centralna tema. I postavlja se večno pitanje – ako je neko loša osoba i društveni parazit, da li nam to daje pravo da oslobodimo ovaj svet njegovog postojanja? Da li će svet biti lepše mesto i još važnije, da li će naš život biti lepši? Unutrašnja borba jeste borba u kojoj niko ne pobeđuje i u kojoj svi gube. Ako prevagne dobro –  izgubili smo mi i ispaštaćemo zbog posledica svojih nedela. A ako prevagne zlo – izgubilo je dobro za koje smo se borili do nekog trenutka svog života – a mi ćemo opet ispaštati i vrištati u sebi dok smo živi. 

2 thoughts on “Dona Tart – The Secret History: Dostojevski današnjice

    1. Bila je zapravo prevedena od strane Lagune, ali je vise nema. Postaje polako popularna konacno! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *