Elif Šafak i njeni romani kao posebna oda jednom gradu

Aja Sofija

Malo je reći da obožavam pisce kojima je ljubav prema određenom gradu ili mestu iz kog potiču najveća inspiracija za pisanje romana. Posle takvih knjiga poželite da se istog trenutka samo teleportujete u taj grad, iako se osećate kao da ste već u njemu dok ih čitate. Jedna od takvih spisateljica jeste i Elif Šafak, tursko-britanska spisateljica kojoj je Istanbul večna inspiracija. Ona u svojim romanima ne romantizuje taj grad, kao što mnogi rade. Ne, ona prikazuje Istanbul baš onakvim kakav on jeste, njegovo ruglo, prljavštinu, ali i sav njegov sjaj. Upravo tim kontrastom postiže da se prosto zaljubite u taj grad i poželite da ga posetite. Njen poslednji roman, koji se našao u užem izboru za Bukerovu nagradu, zove se 10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu. Ovo jeste roman koji po mnogo čemu ne odskače od njenih ostalih romana, jer se ona prvenstveno bavi likovima koji su otpadnici od društva, odbačeni ili na bilo koji drugi način neprihvaćeni. 

Ali s druge strane se ipak malo razlikuje od ostalih. Zašto? Pa sama ideja romana je nešto potpuno novo. Ideja je prikazati poslednje sekunde života osobe koja umire i dočarati taj famozni trenutak kada nam ceo život prolazi pred očima. Pored toga, ovo je roman i o prijateljstvu, ljubavi, ali i svojevrsna oda Istanbulu. 

Roman „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu” podeljen je u tri celine. Prvi deo obuhvata upravo to što nam naslov kaže. Lejla je prostutka čije tek ubijeno telo se nalazi u kontejneru, ali čiji um prolazi kroz one poslednje ostatke svesti. Svako poglavlje u ovom delu jeste jedno sećanje koje joj se javlja, a svako od njih je na neki događaj koji joj je promenio život. Dakle, pratimo priču od početka i od samog rođenja ove žene. Za razliku od mnogih žena koje su se našle u prostuticiji, Leila nije bila rođena na ulici i nisu joj roditelji bili narkomani niti lopovi. Rođena je u uglednoj porodici koja je, kao i svaka druga ugledna porodica, imala svoje probleme i turbulencije. Od ujaka koji je napastvovao, pa do oca koji je bio verski fanatik, čitav sled događaja je Lejlu naveo da se odmetne od kuće i rodnog grada i da pobegne u Istanbul. Da ne bih prepričavala celu radnju, pošto za tim nema potrebe, reći ću samo da je u Istanbulu doživela sve i svašta, završila oslobođena od prostitucije od strane čoveka koji je voleo, da bi se na kraju silom prilika ipak vratila u taj svet. Usput je uspela i da nađe prijatelje i da oko sebe okupi jedan mali krug od 5 osoba koji su isto tako bili odbačeni i nevoljeni. Nalan, Sinan, Humejra, Džamila i Zajnab (ne znam kako će njihova imena biti prevedena kod nas) su isto kao i ona pobegli od kuće i od života koji nisu mogli više da žive. Neki su pobegli od nasilnika, neki su pobegli za ljubavlju. Ali svima im je zajednička jedna stvar – društvo smatra da sa njima nešto nije u redu i da mu ne pripadaju. 

Elif Šafak

Kada Lejlino telo bude nađeno, njeni prijatelji će učini sve kako ono ne bi bilo bačeno na groblje usamljenih (Cemetery of the Companionless u originalu), mesto na kom završavaju svi slični njoj i njima. I to su drugi i treći deo knjige. 

Što se tiče same radnje, primetićete da postoji dosta klišea i momenata koje često možemo očekivati kada su ovakvi likovi u pitanju. Njihovi dijalozi su takođe na momente slabi i neubedljivi, toliko budu kliše da vam se može desiti da zakolutate očima. Međutim, iskreno – ovo je knjiga za gustiranje i uživanje kad vam treba nešto lagano. Tema je takva da itekako nije lagana, ali je napisana stilom koji je veoma pitak. Elif piše izuzetno slikovito i tako da zaista imate utisak da ste tamo, na Bosforu, hranite galebove dok se u vazduhu oseća miris svežeg đevreka (da ne kažem simita, kako se kaže na turskom). Elif se u svojim temama dotakla zaista mnogih tema koje se tiču turskog društva, islama, pa čak i turskog genocida nad Jermenima u romanu Istanbulsko kopile. Genocid nad jermenskim narodom je nešto što Turska nikad nije priznala kao genocid i zbog toga je ova spisateljica čak i završila na sudu. Da je osuđena, bila bi suočena sa služenjem kazne od 3 godine zatvora jer je ovo prvi roman koji govori otvoreno o masakrima i masovnom proterivanju Jermena sa turskih teritorija. Dakle, vidite i sami da su teme o kojima ona piše nešto što u državi poput Turske može biti veoma kontroverzno i rizično. Pored toga, ona je borkinja za ljudska prava, feministkinja, a neretko se dotiče i religije i politike.Zato je cenjena u celom svetu, osim u Turskoj. Ipak, njena najveća inspiracija ostaje Istanbul, grad na kom se susreću i mešaju Istok i Zapad, grad koji je sve samo ne kliše jer ne znate šta možete da očekujete. Njegova nepredvidivost, njegov duh i mistika su upravo ono što će vas navesti da se u njega zaljubite. Ili kako Elif kaže – u nju. Ona smatra da je Istanbul ženskog roda, a to napominje čak i u posveti.

To the women of Istanbul, and the city of Istanbul, which is, and has always been, a she-city

Istanbul - plava džamija
Muzej nevinosti

Za koga je ovaj roman? Za sve koji žele da čitaju knjigu koja je lagana, a nije glupa. Svima nam nekad treba odmor, a ovaj roman jeste upravo to – jedan veliki odmor i putovanje u ovaj grad, ali i upoznavanje sa njim iz neke druge perspektive. Ovog puta to nije glamurozni Istanbul sa svojom Dolmabahče palatom, luksuznim vilama i grandioznim minaretima koji se uzdižu nad Bosforom. Ovo je Istanbul iz perspektive gubitnika, onih koje društvo ne voli i koji su prokazani jer su odbili da od njega prose ljubav. 

Istiklal

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *