Just kids, Patti Smith – Njujork sedamdesetih u punom sjaju

Who can know the heart of youth, but the youth itself?

Postoje knjige koje ostanu sa nama ceo život. U većini slučajeva su to ona grandiozna dela velikih pisaca, koja su priznata kao univerzalna i bitna. Naravno, desi se često da to bude i neka manje poznata knjiga, ali koliko se često desi da to bude knjiga nekog ko suštinski nije pisac? Peti Smit je bila umetnica, pesnikinja, bavila se slikanjem i muzikom, ali se nije nikad trudila da bude spisateljica. Ona je svoju prvu knjigu napisala tek 2010. godine, kada je već zagazila duboko u pozne godine života kao poznata i ostvarena umetnica. Ta njena prva knjiga je kasnije osvojila National book award za nefikciju, pošto su u pitanju memoari. Ta knjiga se zove Just kids i jedna od tih koje ostaju s vama celog života.

.Just kids pokriva period Petinog detinjstva i mladosti između 1960-1989. godine. To je period u kom se ona borila za svoje mesto pod suncem zajedno sa svojim partnerom i svojom srodnom dušom, Robertom Mejpltorpom. Nakon neželjene trudnoće koja je rezultirala davanjem deteta na usvajanje, devetnaestogodišnja Peti odlučuje da napusti porodični dom u Nju Džerziju i da se preseli u Njujork. Otkako je bila skroz mala i prvi put posetila muzeje i pročitala prve knjige u životu, osetila je fascinaciju umetnošću i želju da je stvara. Ta želja je odvodi daleko od kuće, na ulice Njujorka, gde sasvim slučajno upoznaje Roberta. Spoiler alert – način na koji su se upoznali je bukvalno neverovatan i govori o tome da apsolutno ništa u životu nije slučajno! Da se ovaj prikaz ne bi pretvorio u prepričavanje knjige, napomenućemo samo da su usledile godine i godine Petinog i Robertovog rada i usavršavanja kako bi izgradili ime i napravili nešto nesvakidašnje. Život umetnika šezdesetih i sedamdesetih nikako nije bio lak. Ako si hteo da budeš true, i da ne budeš običan pozer – morao si stopostotno da se posvetiš samo stvaranju. 

Just kids, Patti Smith

Posao od 9 do 5 nije dolazio u obzir! Da, morali su ponekad i da rade, ali su to radili nevoljno. Ipak, nisu bili paraziti koji su sedeli na roditeljskoj grbači. Oni su zapravo otišli iz roditeljske kuće i mučili se za svaki obrok. Spavali su na ulici, prebirali sitniš po džepovima da bi kupili da jedu, a ako nisu imali ni toliko, bukvalno su gladovali danima i razboljevali se! Smrzavali su se, kisli i prolivali krv, suze i znoj ali to ništa nije bilo bitno ako su mogli da stvaraju. Šta su stvarali? Pa, sve što im je palo na pamet. Njihov put je bio stvarno jedna avantura, ali su na kraju nekako pronašli sebe. Peti se pronašla u svetu poezije i muzike, a Robert u fotografiji.

It was the summer Coltrane died. The summer of ‘Crystal ship’. Flower children raised their empty arms and China exploded the H-bomb. Jimi Hendrix set his guitar in flames in Monterey. AM radio played ‘Ode to Billie Joe’. There were riots in Newark, Milwaukee, and Detroit. It was the summer of Elvira Madigan, the summer of love. And in this shifting, inhospitable atmosphere, a chance encunter changed the course of my life.

It was the summer I met Robert Mapplethorpe.



Kako su sedamdesete bile veoma turbulentno doba, tako je i ova priča turbulentna. Ovo nisu samo memoari Peti Smit o njenom životu. Ovo je jedna oda tim šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka koje su bile obeležene previranjima u svim društvenim sferama. Američko društvo je bilo obeleženo ratom u Vijetnamu, revolucija se osećala u vazduhu, a muzika i hipi pokret su bili na vrhuncu. Peti je prošla kroz sve to. Živela je u čuvenom Čelsi hotelu, gde su stvarali ljudi poput Keruaka i Ginzberga, Bob Dilana i Leonarda Koena.  Tu je prvi put videla Dženis Džoplin i Grejs Slik. Džimi Hendriks joj je pričao o tome kako želi da stvori univerzalni jezik koji će svi ljudi na svetu razumeti (i uspeo je u tome), nosila je Dženis tužnu i urađenu do hotelske sobe i napisala joj pesmu (!!!), Alen Ginzberg je nahranio kad je bila gladna, a Bob Dilan joj se pojavio na jednom nastupu. Ovi memoari su memoari jednog vremena koje je odisalo jednom neverovatnom energijom koja se osetila u svim granama umetnosti. Ako mislite da je ovde akcenat na muzici i da ova knjiga nije za vas zbog toga, grešite. Ako volite modu – pronaći ćete svašta zanimljivo ovde. Peti je sa najvećom pažnjom opisala svaki svoj i Robertov autfit toliko verno, da ih vidite pred sobom. Odeća je zauzimala jako bitnu ulogu u životima umetnika. To je mnogima bio način da izraze pripadnost određenoj supkulturi, a ako su sedamdesete po nečemu bile poznate – to su najrazličitije moguće supkulture. 

You could feel a vibration in the air, a sense of hastening. It has started with the moon, inaccessible poem that it was. Now men had walked upon it, rubber threads on a pearl of the gods. Perhaps it was an awareness of time passing, the last summer of the decade. Sometimes I just wanted to raise my hands and stop. But stop what? Maybe just growing up. 

Ono što je u ovoj knjizi ipak najvažnije, jesu Peti i Robert i njihova ljubav. Oni su počeli da se zabavljaju sa dvadeset godina, počeli su kao ljubavnici, zakleli se jedno drugom na vernost i tu zakletvu nisu pogazili ni kada se njihova romansa završila. Da, završila se. Našli su druge ljude, eksperimentisali, ali na kraju se ipak svelo na njih dvoje. Nije veliki spojler ako vam kažem da knjiga počinje rečenicom:

 I was asleep when he died.

Na početku knjige vam je jasno kakav je kraj, tako da ovde nema spojlera. Fascinantno je na koji način Peti piše o ljubavi i koliko je njihova ljubav bila jaka do samog kraja. Da bude jasno – Peti je, kad je Robert umro bila uveliko udata i sa svoje dece. Oni nisu više osećali nikakvu privlačnost niti romantičnu ljubav jedno prema drugom. Međutim, ono o čemu Peti najlepše piše jeste ona iskonska ljubav prema čoveku. Ona za Roberta kaže da je on bio umetnik njenog života. Zajedno su odrasli, borili se, mučili se i na kraju uspeli nekako. Ako ste mislili da je bilo glamurozno – već vam je jasno da nije. Ali ono što ih je održalo u toj želji nije čak toliko ni ambicija da postanu veliki, a nisu ni pare jer ih nisu imali. Održali su jedno drugo. Iskrena ljubav prema drugom čoveku, kao prijatelju ili ljubavniku, održava u životu kad je najteže. I to je sva mudrost. Oni su bili samo deca kad su se upoznali, a deca vole najiskrenije i bez ikakvih proračuna i koristi. 

Stil kojim Peti piše je magičan i nijedna reč hvale nije preterana. Iako su ovo memoari, uopšte nemate osećaj da čitate nefikciju. Ova knjiga je napisana tako poetično i lepo, da je potpuno legitimno reći da je remek-delo. Napisana je iskreno i iz srca, od strane osobe koja zaista ima mnogo toga da ispriča. Just kids je oda jednom vremenu, jednom gradu i jednom umetniku koja može da se svrsta u jedne od najboljih memoara svih vremena, sa velikom umetničkom i književnom vrednošću. Ukoliko želite da čitate ovu knjigu na srpskom, možete je pronaći kod izdavačke kuće Rende.

The light poured through the windows upon his photographs and the poem of us sitting together a last time. Robert dying: creating silence. Myself, destined to live, listening closely to a silence that would take a lifetime to express.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *