Kuća u plamenu, Kamila Šamsi: nepristrasna priča o porodici i fanatizmu

Ljudi su oduvek u umetnosti videli kanal kroz koji mogu da izraze najrazličitije emocije – ljubav, bol, razočaranje ili bes. Ona je tu da nam, između ostalog, pokaže da ponekad imamo potpuno pogrešno viđenje stvarnosti i da o mnogim stvarima nemamo pojma. Često se ponašamo kao da nas se sudbine drugih ljudi i naroda ne tiču, pa čak i istorija sopstvenog naroda ume da nam bude strana ako nas lično ne dotiče. Međutim, od tog odbrambenog mehanizma (nazovimo ga tako) nema ništa gore. Zašto? Zato što je saosećajnost i sposobnost da podelimo bol sa drugim nešto što nas čini ljudskim bićima. Politika je uvek tu da zagorča život i niko ne voli kad ona počne previše da pušta pipke i upliće se u umetnost. Ipak, umetnost je nešto kroz čega izražavamo osećanja. Ukoliko je to osećanje bes izazvan politikom i nepravdom, diskriminacijom i mržnjom – književnost je pravi kanal kroz koji ono treba da se izrazi kako bi se i kod drugih ljudi probudila ta davno izgubljena empatija. To su neki od razloga zbog kojih treba pročitati roman Kamile Šamsi Kuća u plamenu. Koji su ostali razlozi? Da vidimo.

Kamila Šamsi je višestruko nagrađivana spisateljica pakistanskog porekla koja živi i stvara u Velikoj Britaniji, te se može zaključiti da je zbog svog porekla i sama bila predmet diskriminacije iako potiče iz porodice intelektualaca. Upravo pre dva dana je u Nemačkoj bila opozvana odluka da joj se dodeli Nelly Sachs nagrada za doprinos boljem razumevanju ljudi putem književnosti. Nagrada joj je iskliznula iz ruku zbog toga što je autorka javno izrazila svoje političke stavove po pitanju sukoba Izraela i Palestine time što je podržala palestinski bojkot Izraela. Mi možemo reći da umetnici ne bi trebalo da se javno izražavaju po pitanju politike, ali onda bismo pogazili jedan od najvažnijih postulata umetnosti – slobodu. Međutim, književnost Kamile Šamsi je mnogo više od pukog iznošenja političkih stavova i borbe za slobodu govora. Njen roman Kuća u plamenu je moderna verzija Antigone i priča o lojalnosti porodici, ljubavi i milosrđu. Ukoliko se ne sećate Antigone, nemojte da vas ovo poređenje odgovori od toga da pročitate Kuću u plamenu. Ovo je roman visoke vrednosti, koji će se svideti svakome – bilo da ste čitali Antigonu ili da nemate pojma o čemu se u njoj radi.

Kuća u plamenu, Kamila Šamsi

Kuća u plamenu je sastavljena iz pet delova, od kojih je svaki deo priče jednog od junaka, ispričan iz njegove perspektive. Roman počinje pričom Isme, Britanke pakistanskog porekla, koja nakon što joj brat i sestra pune 18 godina, konačno uspeva da ode na doktorske studije u Ameriku. Nakon smrti njihove majke, Isma je morala da podiže blizance Parveza i Aniku. Njih troje  su ostali potpuno sami, pošto im je majka umrla, a otac se otisnuo u džihadističke vode put Bosne, Iraka i Sirije. Nakon godina života u neznanju o životu svog oca, Parvez kreće njegovim stopama. Međutim, ne baš u potpunosti svojom voljom. Kroz priču Parveza Paše, Kamila Šamsi je sjajno prikazala kakvim se sve sredstvima teroristička mreža služi pri vrbovanju sveže krvi za učestvovanje u džihadu širom sveta. Mladić poput Parveza, koji zaista samo želi da sazna više o svom ocu koji ga je ostavio, biva uvučen u tu mrežu obećanjima da će mu se ostvariti jedan jedini san koji ima – da radi u studiju i bavi se produkcijom. E sad, da li možete da zamislite o kakvoj se ovde video produkciji radi? Ne, zato što toj vrsti varvarskih terorističkih snimaka, srećom, ne možemo da pristupimo.

U Americi Isma upoznaje Emona, sina britanskog ministra unutrašnjih poslova koji takođe potiče iz Pakistana. Da ne dužim priču – njena sestra Anika i Emon se upoznaju i zaljubljuju. E sad, zamislite sledeću kombinaciju – Emonov otac je britanski ministar unutrašnjih poslova i musliman koji propagira potpunu asimilaciju ove verske grupe i pere ruke od islamske tradicije, odlaženja u džamiju i bilo kog praktikovanja ove religije. Anikin otac je bio džihadista, a brat joj je u Siriji i pokušava da se vrati u Britaniju jer je shvatio da je prevaren. Upravo u tom trenutku, Emonov otac donosi odluku da svim britanskim državljanima koji su otišli u Siriju oduzme britanski pasoš. Tako brat i sestre ostaju zauvek razdvojeni, svim silama pokušavajući da nađu jedno drugo. Apsolutno sve drugo što bih vam dalje rekla bi vam pokvarilo doživljaj čitanja ove knjige. Ukoliko me pratite na Instagramu, možda ste videli da sam pisala kako bi me jedino razočaralo kada bi ova priča imala mlak kraj. Sad mogu da kažem da je kraj sve samo ne mlak – priča se završava uz jedan veliki prasak, kako emocija, tako i bukvalno.

Stil kojim Kamila Šamsi piše zaista nije preterano poetičan, ali ovde je upravo sadržaj ono što je najbitnije. Kroz dve očinske figure koje su naizgled poptune suprotnosti, ona nam prikazuje dve krajnosti u koje fanatizam može da ode i do koje mere ideologija ume da bude štetna. Ovaj motiv ideologije se provlači kroz mnoga književna dela, ali upravo zato što su sve ideologije (kada prerastu u fanatizam) ono što uništava porodice. Koliko god svaka od njih propagirala porodične vrednosti, ništa po tim vrednostima ne gazi jače od njih. Sila tog fanatizma je toliko velika da nedužni ljudi stradaju, a to nam je poznato još od Romea i Julije. Doduše, Antigona je bila davno pre Šekspira, kao i sve ostale grčke drame koje se vrte oko porodice i lojalnosti istoj. Dakle, ovo poimanje fanatizma kao otrovnog postoji odavno.

Ono što je Kamila Šamsi ovde uspela, jeste da nam na primerima koji su nama bliski pokaže šta se dešava kada fanatizam uzme maha. S jedne strane nasilna asimilacija (umesto integracije) jedne verske grupe, a s druge sveti rat koji oni vode protiv te sile koja ih tera da se asimiluju. Nažalost, stvarnost je takva da je (zapadni) svet toliko ogrezao u svojoj bahatosti, da se širom sveta javljaju ekstremne reakcije koje takođe nikako nisu dobre. To je krug koji će postojati sve dok bude postojalo diskriminacije i tog duboko ukorenjenog straha od nepoznatog. Kroz likove Isme i Anike Paše, Kamila je uspela da objedini dve krajnosti i da nam pokaže da one uopšte ne moraju da budu u sukobu. Dve sestre su Britanke, vredne su i obrazovane, ali nose hidžab i mole se Alahu. Zašto je uopšte ta činjenica toliko strašna, i zašto to što neko nosi veo preko glave mora da se razlikuje od nošenja obeležja drugih veroispovesti? Da ne bismo dalje zalazili u politiku, zaustavićemo se na sledećem: Kuća u plamenu je roman koji ima mnogo nivoa, a na svakom je odličan. A da ne biste mislili da je ovo samo još jedna patetična priča, pročitajte ga – zaista je veoma bitan i nosi snažnu poruku. Ovo delo možete naći u izdanju izdavačke kuće Štrik.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *