Legenda o samoubistvu, Dejvid Van: Knjiga koja zaboli

Legenda o samoubistvu, Dejvid Van

Obožavam knjige koje u meni izazovu takve lomove, posle kojih nisam u stanju da se oporavim danima. Jedna od takvih knjiga je i Legenda o samoubistvu, američkog pisca Dejvida Vana. Ta knjiga je sasvim neočekivano došla do mene i poremetila mi čitalačke planove. Takođe moram priznati da sam očekivala nešto potpuno drugačije od ovoga što sam dobila. Iako ima oko 240 strana i nije previše obimna, ovo je delo koje uopšte nije lako pročitati. Nije kao da sam mislila da je nešto što u naslovu sadrži reč samoubistvo lagano, ali jednostavno nisam znala nikoga ko je čitao Legendu o samoubistvu, tako da nisam ni mogla da imam neka očekivanja. Inače, Laguna je izdala ovu knjigu i ja moram priznazi da je izdanje prelepo – prevod je baš dobar, a i vizuelno je prelepa. Šta treba da znate pre nego što uzmete ovu knjigu?

Prvo treba da znate da ovo nije roman u pravom smislu te reči, pošto se sastoji iz šest priča. One govore o tome kako je došlo do toga da otac glavnog lika izvrši samoubistvo. Momenat samoubistva je ovde autobiografski, pošto je piščev otac oduzeo sebi život kada je Vanu bilo 13 godina. Kroz knjigu pratimo odnos između dečaka Roja i njegovog oca Džima. Prve tri priče su uvertira koja nam pruža uvid u to šta se desilo. Prva priča nosi naziv Ihtiologija i već tu nam se otkrivaju detalji iz njihovog života – razvod, očevo neverstvo i svi njegovi promašaji, a sve to prate određeni motivi koji će se kasnije provlačiti kroz celu knjigu. Već tu možemo da se upoznamo sa stilom koji koristi Dejvid Van. On piše toliko iskreno i toliko golo, ne prezajući od toga da nam da najsitnije i najbolnije detalje. Već ovde postoje scene koje nije lako čitati i osetićete na momente da morate da ostavite knjigu sa strane na par minuta dok dođete sebi. Ne bojte se, nije ništa gadno niti bolesno – samo je neopisivo tužno. Ali Van i to što je neopisivo uspeva da uobliči i opiše baš kako treba.

Sledeće dve priče govore o tome kako su se roditelji snašli posle razvoda i kakav je odnos Roj stvorio sa njihovim partnerima. Međutim, najvažniji deo ove knjige jeste središnja priča, koja je najobimnija i nosi ime Ostrvo Sakvan. U jednom trenutku nakon dva neuspela braka, Džim odlučuje da proda svoju zubarsku ordinaciju, kupi čamac i preseli se na izolovano ostrvo na Aljasci. Ovde celokupna priča dobija i jedan vrlo bitan Hemingvejevski motiv borbe sa divljinom prirode. Ta pusta divljina Aljaske prosto vrišti kroz celu knjigu. Konstantna borba čoveka sa prirodom je borba koju on često ne može da dobije, jer je priroda jednostavno jača. Džim je lik koji se bori sa mnogo toga i izvan i unutar sebe. On želi da se izoluje u toj divljini prirode i da bude samodovoljan. Međutim, toliko je usamljen da ne može biti izolovaniji. Roj polazi s njim da žive godinu dana u kolibi na tom, skoro pa pustom, ostrvu, da se hrane pomoću lova i ribolova i da se za hranu bore sa medvedima.

„…Ali kad su ga vratili u tu šumu, vazduh je bio hladniji, a biljke bujne, ali i dalje samo biljke, i pitao se kako će njih dvojica provoditi vreme. Svaka stvar je bila izoštreno ona sama i ništa više.

Odnos oca i sina je ovde toliko iskreno prikazan, pošto Dejvid Van daje sebe stopostotno. On se prepušta u potpunosti na milost i nemilost čitaocu. Iako je rekao da ima fiktvnih delova, mnogo toga je ovde preneto iz njegovog života. On kao da sebe vidi u Roju, tinejdžeru koji zna da sa njegovim ocem nešto nije u redu i koji sluti šta će se desiti. Zbog toga on pokušava, protivno svemu onome što on lično želi, da bude tu za Džima i da bude dobar sin, koliko god da ovaj nije bio dobar otac.

„I otac je opet počeo da plače. Znam da nisam sam, zacvileo je. Znam da si tu. Ali i dalje sam previše sam. Ne mogu da objasnim. 

 

Roj je čekao da nešto doda, ali otac je potom samo plakao i to je trajalo dugo, a Roj nije znao kako je moguće da on bude tu na licu mesta, a da i dalje, za oca, bude kao da uopšte nije tu.

Cela knjiga je protkana simbolima i motivima koji su zaista specifični. Prvo što upada u oči su ribe. Dakle, ribe su svuda – u akvarijumu, u moru, u ribnjaku i u tanjiru. Taj simbol ribe kao nečega što nam stalno klizi i izmiče, je prisutan u svakoj od priča. Ribe su bića koja su na neki način nama nedokučiva. Ne možemo reći da je moguće videti neku emociju kod ribe. Deo su nečeg mračnog, kao što je okean – nama potpuno nepoznat i dalek. Ribe nam izmiču iz ruku jer teže da se vrate ispod površine tog mračnog okeana – površine ispod koje mi ne možemo da vidimo ništa. Kao i kod ljudi.

S jedne strane, ovo je priča o depresiji i o tome kako neki ljudi ne uspeju da se izbore s njom. A s druge strane, ovo je priča o odnosu roditelja i deteta. Roditelj je neko ko bi trebao da bude stub detetu, i toga je pisac svestan. Isto tako je svestan da je njegov otac bio vrlo egocentričan i samovoljan čovek, ali ova knjiga je pokušaj da se jedan takav čovek smesti u kontekst iz kog bi se možda mogli shvatiti njegovi postupci. Van se vrlo uspešno nosi i sa stvarnim događajima, kao i sa događajima koji se odvijaju u paralelnom univerzumu u jednom delu priče

„Posle duge i vrlo kasne vožnje kući, koju bih prespavao,otac bi opet ustao rano ujutru da buši sićušne inficirane nerve zuba, stavlja plombe, izliva kalupe, daje uputstva i žmirka i vidi čitav svoj život sveden na nešto zgrčeno i malo.”

Slobodno mogu da kažem da je Legenda o samoubistvu jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala ove godine. U nekim trenucima mi je bila toliko teška i tužna da sam morala da zastanem, ali me je istovremeno vuklo da nastavim i da je ne ispuštam iz ruku. Upravo zbog toga je ovo knjiga za koju vredi izdvojiti vreme. Knjige koje nam teško padnu uvek nas ostave u rebusu i razmišljanju. Ostaviće veoma jak utisak i možda će vas čak naterati da preispitate neke stvari. Sam naziv romana, i to što se u njemu nalazi reč legenda, tek sada dobija svoj pun smisao. Mi ne možemo znati šta se nalazi u nečijoj glavi i možemo da vidimo samo fragmente toga, pa da stvorimo svoju percepciju. Upravo to je i Dejvid Van uradio kroz ove priče – dao je samo fragmente i deliće njihovog života, kako bismo mi sami mogli da dođemo do odgovora. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *