Ljepši kraj, Bekim Sejranović: nordijska i bosanska teskoba u jednom

Čitanje pisaca iz regiona je za mene uvek posebno iskustvo, posebno kad je u pitanju savremena književnost. Svi mi cenimo Andrića, Selimovića i ostala velika imena, kao i raskoš njihovog stila. Ali ima nešto u jednostavnosti izraza savremenih pisaca što meni savršeno odgovara. Kad čitam takve knjige, imam osećaj kao da slušam nekog bliskog prijatelja koji mi opisuje svoje probleme. I zato mi često upravo ta jednostavnost bude mnogo tužnija i mnogo me više pogodi nego svi poetski ukrasi ovog sveta. A posebno ako znam nešto o životu pisca! To je naravno i razlog zašto je čitanje romana Ljepši kraj Bekima Sejranovića danas tako teško. Bekim je naime preminuo mesec dana pre nego što ću ja ovu knjigu uzeti u ruke. I donekle to jeste jedan od razloga što sam želela da je pročitam, ali nije jedini. Glavni razlog je tema romana i to što mi s vremena na vreme zaista zafali čitanje knjige koja je napisana u originalu jezikom koji je meni blizak, poznajem mentalitet likova i prosto poznajem tip ljudi o kojima piše. A ovde postoje dva mentaliteta koji su mi bliski – balkanski i norveški.

O čemu se ovde radi? Glavni junak ovog romana je čovek koji je izbegao u Norvešku i tamo proveo jedan duži period, da bi se kasnije opet vratio u Bosnu. Roman počinje time što mi saznajemo da je on došao u Bosnu i nastanio se u staru dedinu kolibu, ali ubrzo se pojavljuje i druga priča, ona iz Norveške koja nam otkriva polako kako je do povratka došlo. Ako ste ikad pročitali nešto o Bekimu Sejranoviću, verovatno znate da je i sam izbegao u Norvešku, tako da se stiče utisak da je ovaj roman polu-autobiografski. Junak romana se upušta u vezu sa Norvežankom skoro 20 godina starijom od njega, koja je slaba na muškarce iz bivše Jugoslavije i čiji je bivši muž Makedonac. E sad, priča je zaista sjajna i izuzetno vas vuče da čitate. Kompletna konstrukcija romana je odlična, Bekim nas lagano uvodi u priču, vodi nas kroz neku vrstu zapleta i na kraju je sjajno zaokružuje. Nije ovo jedan od onih romana u kojima se ništa ne dešava. Junak i njegov tok misli jeste u fokusu, ali je i sama priča jako dobra i zanimljiva. Ali ono što je najinteresantnije jeste to kako je on kroz ove likove prikazao sve te razlike u mentalitetu i tu neprilagođenost naših ljudi koje je muka naterala da odu negde napolje.

Ljepši kraj
Njegova devojka Cahtrine je Norvežanka koja je bivšu Jugoslaviju proputovala uzduž i popreko, kao i mnogo Skandinavaca u tom periodu. Za njih je danas tipično da celo leto provode u Španiji, a nekad je to bilo hrvatsko primorje. Ima nešto u tom balkanskom mentalitetu što je njima interesantno, verovatno zato što je toliko različito od onoga na šta su navikli. Neretko ćete ih videti u Skadarliji kako začuđeno snimaju ljude dok se vesele u kafani, toliko im je to fascinantno da je kod nas društveno prihvatljivo da se popneš na sto kad te pogodi pesma. S druge strane, ako se prošetate Oslom subotom uveče, naići ćete na pustoš, iako i oni veoma vole da popiju vikendom, a bogami i da uzmu svašta. Junak ovog romana takođe nije gadljiv na alkohol i na opijate i u nekim trenucima deluje kao da ga oni održavaju u životu. Na nekoliko mesta naići ćete na momenat da on ne može da zaspi ako ne uzme nešto ili nije u stanju da vodi ljubav sa ženom ako je strejt. Zašto je do toga došlo – ne otkriva. Zapravo deluje kao i da ne postoji neki konkretan povod, već kao da su upravo okolnosti u kojima živi do toga dovele. Usamljenost u jednoj zemlji kao što je Norveška uopšte nije čudna stvar. Zamislite nekog sa našeg područja koga je rat naterao da tamo ode sam, pa onda doživi mrak i hladnoću kroz koju takođe prolazi sam jer, budimo iskreni – koliko god se dobro prilagodio, nikad nećeš biti jedan od njih. To je prosto tako.

A najtužnije je to što, kad se vratiš u domovinu, ni tamo više nisi 100% jedan od njih. Koliba u koju se junak Ljepšeg kraja vraća je smeštena u planinama Bosne i jedino naseljeno mesto koje je blizu jeste selo u kom žive pretežno vehabije. Dakle, ni tu se ne oseća potpuno kao kod kuće. Ipak, priča dobija jedan malo zaokret, tako da uspe nekako da se zaokruži do kraja i da zaista dobije neki lepši kraj. O tome nećemo, moraćete je pročitati. Kada bi trebalo da izaberem jednu reč koja bi opisivala način na koji Bekim Sejranović piše, to bi bila reč – ljudski. Njega nije sramota da opsuje, da piše o seksu, drogi i o tome kako se zaista oseća. Dakle, dok čitate ovaj roman stvarno imate utisak da slušate glas nekog svog i da ga potpuno razumete. Imajte na umu da je ovo jedan anti-junak i da se njegovi postupci definitivno neće svima dopasti. Ali ako to bude slučaj, pokušajte da zagrebete malo dublje u priču u zapitajte se koliko takvih ljudi zapravo ima. Koliko ljudi danas lek za svoje probleme traži u različitim opijatima. A to je samo lečenje simptoma jedne mnogo ozbiljnije boljke – usamljenosti. Da li je Bekim svom junaku dao neki lepši kraj od sopstvenog – to treba sami da vidite. Ljepši kraj je jedan rolerkoster od knjige kad su emocije u pitanju. Ne momente je strašno i neizdrživo tužno, a ne momente vas oblije neka toplina. Na momente će vas glavni junak izluđivati, a biće i onih kad ćete zaista želeti samo da ga zagrlite. Takođe, ako odlučite da čitate ovu knjigu, možete i da pogledate neki od Bekimovih intervjua na YouTube-u jer ćete saznati mnogo i njegovom životu i videti koliko je ova knjiga zaista autobiografska. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *