Maja Anđelou – O čemu peva ptica u kavezu?

Autobografije nikad nisu bile na samom vrhu moje čitalačke lestvice. Jedan od razloga je i taj što ličnosti koje su mene zanimale i o čijem bih životu želela da znam više, nisu bile pisci. Samim tim mi se činilo da bi svim tim autobiografijama manjkalo onog poetskog i metaforičkog, a onda kod mene ne bi izazivale naročito emotivnu reakciju. Naravno, svesna sam da sam zbog toga sigurno ostala uskraćena za mnoge interesantne autobiografije i životne priče jer na svetu postoji toliko inspirativnih ljudi da mi ceo život ne bi bio dovoljan da ih sve pročitam. Postoje ljudi čije autobiografije vas motivišu i inspirišu, a uopšte nisu napisane sa tom namerom niti nose epitet knjige samopomoći. Često samo one najobičnije životne priče nekih skroz običnih nepoznatih ljudi budu upravo one koje nas najviše oduševe. Autobiografija koja je mene oduševila je upravo priča jedne žene protiv čijeg uspeha kao da se urotio ceo univerzum, bacajući je od samog rođenja u neke okolnosti koje kao da su govorile – ti nemaš nikakve šanse. A ona je uprkos tome uspela, ne da bude poznata i da zaradi milione (iako je najverovatnije i to bio jedan od plodova mukotrpnog života i rada), već da postane jedno vanserijsko i fantastično ljudsko biće koje hoda ponosno i uspravljenih leđa. Dame i gospodo, predstavljam vam knjigu Znam zašto ptica u kavezu peva, autobiografiju Maje Anđelou.

Maja Anđelou

Svi mi koji čitamo knjige znamo otprilike ko je Maja Anđelou bila, ali pošto nijedna njena knjiga nikad nije bila prevedena kod nas, uglavnom se to naše poznavanje završava na saznanju da je bila crna spisateljica i Oprin idol. Izdavačka kuća Štrik je ove jeseni rešila da nas obraduje prevodom prve u nizu njenih biografija, Znam zašto ptica u kavezu peva, u kojoj možemo da se upoznamo sa ranim detinjstvom i tinejdžerskim godinama jedne crne devojčice koja odrasta na jugu Amerike. Dakle, u pitanju su memoari i epizode iz života Maje Anđelou koje su je obeležile i oblikovale kao osobu. Margarita Eni Džonson, koja će kasnije dobiti nadimak Maja, odrastala je tridesetih godina prošlog veka u gradiću Stemps u američkoj državi Arkanzas pod sigurnom i čvrstom rukom svoje bake, Eni Henderson. Eni je bila jedna od retkih crnih žena koja je u to vreme uspela da svojoj porodici obezbedi određenu finansijsku stabilnost time što je držala radnju. Uprkos tome što nisu pripadali najsiromašnijem sloju stanovništva i tome što je ropstvo bilo davno ukinuto, boja njihove kože je bila ona jedna stvar koja ih je kočila u svim njihovim stremljenjima i snovima.

Kao da sama činjenica da je živela u konstantnom strahu od Kju Kluks Klana i ostalih oblika rasizma nije bila dovoljna, Maja je sa sedam godina pretrpela onu najstrašniju stvar koja se može desiti jednoj ženskoj osobi. Naime, nakon što su se ona i brat preselili kod majke, sedmogodišnju Maju je silovao očuh. Pošto je završila u bolnici zbog bola i povreda, bila je prinuđena da kaže šta joj se desilo, iako je on pretio da će joj ubiti brata ako samo progovori. Nasilnik nije bio osuđen od strane suda, ali su mu presudili Majini ujaci i nakon par dana je pronađen mrtav. To je toliko uplašilo Maju, da se istraumirala da njen glas ubija ljude i da će neko umreti ako ona samo progovori, te je zanemela i nije govorila narednih pet godina. Uprkos tim užasnim stvarima koje je pretrpela kao mala, nju ništa od toga nije sprečilo da odraste u jednu fenomenalnu i, usudiću se da kažem, čak nadrealno divnu osobu.

Zašto ptica u kavezu peva je knjiga prepuna bola i strašne nepravde, ali je isto tako prožeta onim finim humorom svojstvenim ljudima koji ceo život pate. Ova knjiga nema tužan kraj, ali su neke epizode bile toliko tužne, da bi retko koji čitalac bio imun na njih i retko kome ne bi izazvale suzu. Maja piše sa toliko emocija i toliko duboko i lično, da uopšte ne morate da se stavite u njenu situaciju da biste osetili tu nepravdu. Protkana je emocijama i iskrena do te mere da zaboli. Pored života Maje Anđelou, ova knjiga oslikava život cele jedne generacije crnaca u Americi koji su nosili teret i ostatke ropstva, koje je jedna od najstrašnijih stvari koje su se desile ljudskom rodu. U radnju njene bake su dolazili svakakvi ljudi i ona je bila mesto okupljanja jedne male zajednice. To je bilo mesto gde su dani počinjali sa odlaskom  berača ornih za rad u polja pamuka, a završavali se sa njihovim licima obešenim od tuge i od misli kako će prehraniti porodicu. Odnos njene bake sa svim tim ljudima, kao i sa Majom, jedna je od centralnih tema ove knjige. Baka Eni bila je stamena žena, promućurna, veoma stroga i uzdržana. Osećanja nije pokazivala nikad, ali su se ona jasno ogledala u njenoj brizi i trudu da od Maje i njenog brata napravi ljude. Njih dvoje vrlo često uopšte nisu mogli da razumeju njene gestove i postupke, ali je ona sve radila vrlo svesno i sa ciljem da oni odrastu u poštena i plemenita ljudska bića.

Stil ove knjige je pesma za uši i oči. Talenat Maje Anđelou se ogleda, kako i u savršenom umeću pripovedanja, tako i u njenom stilu. Njena proza je nabijena emocijama, a opet veoma laka za čitanje. Sve vreme imate utisak da ste tu, sa njom, da vidite sve isto što i ona vidi i da poznajete svakog lika iz knjige. I sve to, a da uopšte nema onih opširnih opisa i detalja. I to je veoma bitna razlika u odnosu na sve one autobiografije kojima je svojstvena samo zanimljiva priča, ali ne i stil. Kako je to uspela da izvede – ne znam. Uspela je da napiše autobiografiju koja, samim tim što je autobiografija, nema naročito uzbudljivu radnju niti neki neočekivan zaplet i rasplet, ali je takva da bukvalno ne možete da je ispustite. Biće da je zbog svih tih emocija koje izaziva! Sve u svemu, ovo je knjiga za sve i svakog, nezavisno od toga da li inače čita autobiografije ili najviše voli da čita trilere. Ukoliko u čitaocu postoji mrva ljudskosti i empatije, ova knjiga će mu se dopasti. A ako ne postoji, izazvaće je. A ako je ne izazove, onda je taj čitalac neko sa kim ne želite da imate bilo kakva posla. Da se vratimo na pitanje iz naslova ovog članka – o čemu to peva ptica u kavezu?

 

A free bird leaps
on the back of the wind   
and floats downstream   
till the current ends
and dips his wing
in the orange sun rays
and dares to claim the sky.
 
But a bird that stalks
down his narrow cage
can seldom see through
his bars of rage
his wings are clipped and   
his feet are tied
so he opens his throat to sing.
 
The caged bird sings   
with a fearful trill   
of things unknown   
but longed for still   
and his tune is heard   
on the distant hill   
for the caged bird   
sings of freedom.
 
The free bird thinks of another breeze
and the trade winds soft through the sighing trees
and the fat worms waiting on a dawn bright lawn
and he names the sky his own
 
But a caged bird stands on the grave of dreams   
his shadow shouts on a nightmare scream   
his wings are clipped and his feet are tied   
so he opens his throat to sing.
 
The caged bird sings   
with a fearful trill   
of things unknown   
but longed for still   
and his tune is heard   
on the distant hill   
for the caged bird   
sings of freedom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *