Marsova soba, Rejčel Kušner: sjajna ideja, ali ne i realizacija

Književnost je oduvek bila jedan od važnih kanala društvene kritike. Voleli ili ne voleli da čitamo takve knjige, neosporno je da su one veoma bitne. Pisci imaju tu moć i slobodu da govore u ime naroda, te je stoga svaka kritika koja dođe kroz književnost skoro uvek na mestu. Uvek postoji jedan sloj ljudi koji je nezadovoljan i koji trpi. Roman Marsova soba, američke spisateljice Rejčel Kušner, upravo je jedna takva kritika, pre svega američkog društva i sistema koji melje one na dnu, one koji su na neki način predodređeni za to. Kako su to predodređeni? Upravo o tome se i radi ovde – o ljudima koji su rođeni i odrastali u takvim okolnostima, da su naviknuti na ono najgore, pa im tako to deluje normalno. Kada vam je tako nešto normalno, vera u sebe je ravna nuli, te tako postajete ravnodušni prema svemu i dovoljno vam je samo da nekako preživljavate dan za danom. Gde je siromaštvo, tu su i kriminal, nasilje i droga, te to bude često jedini svet koji poznajete.

Marsova soba, Rejčel Kušner

Roman Marsova soba bio je u užem izboru za Bukerovu nagradu 2018. godine. Ipak, te godine je nagrada pripala romanu Milkman, a Marsova soba je ostala kao predmet debate u kojoj je pitanje bilo da li je ovaj roman Rejčel Kušner bio nominovan samo zbog teme kojom se bavi. Naime, priča prati Romi Hol, dvadesetosmogodišnju striptizetu, koja zbog ubistva svog progonitelja dobija dve doživotne kazne bez prava na pomilovanje. Naracija je takva da istovremeno pratimo i Romi, ali i neke druge likove u knjizi, kako bismo mogli da sagledamo stvari iz više različitih perspektiva. Autorka nam takođe pruža uvid i u Rominu prošlost, život koji je vodila sa svojim sinom Džeksonom, kao i to kako je do ubistva došlo. Romi je dakle bila striptizeta u klubu Marsova soba u San Francisku, gde je dolazila u dodir sa svakakvim ljudima. Sam grad iz kog ona dolazi je veoma bitan lik u knjizi i bitan faktor u njenom životu, te zauzima bitno mesto u narativu. U Marsovoj sobi Romi upoznaje Kurta Kenedija, koji će postati opsednut njom, pratiti je nakon što se preseli u Los Anđeles, i biti ubijen na njenom tremu jedne noći. Pošto potiče iz jedne takve sredine, Romi nije imala apsolutno nikakvih izgleda što se tiče suđenja. Zbog nemogućnosti da plati advokata, dodeljen joj je državni branilac, koji prstom nije mrdnuo kako bi porota dobila neki drugi uvid u ovaj zločin. Zamislite sledeću scenu, koju Rejčel Kušner veoma slikovito opisuje i koja je možda i sama esencija ovog romana: porota sastavljena od tetkastih žena sa trajnim mini-valom i broševima u obliku američke zastave, visoko iznad njih američki orao, a ispred njih striptizeta koja je ubila uzornog građanina i veterana iz Vijetnama. I na njima je da donesu presudu o tome kako će izgledati njena sudbina. Dakle, ovde ne postoji ni trunka sumnje niti empatije prema njoj. Kao da to što je ona radila taj posao znači da se ona nije plašila tog čoveka i da nije htela da zaštiti svoje dete. Scena tog suđenja je trenutak u kom zaista postaje diskutabilna ona fraza land of the free, home for the brave, a svi problemi jednog takvog društva izlaze na videlo – između ostalog i taj vijetnamski rat koji je jedna od najvećih sramota Amerike.

Pored Romi, tu su i ostali robijaši i radnici u zatvoru u čije živote dobijamo uvid. Pre svega, Gordon Hauzer, koji drži časove književnosti u zatvoru i koji povezuje sve ove junake. On je onaj kod kog još uvek postoji neko saosećanje i zanimanje za ove zatvorenice, zanimanje koje on ne može da savlada. Dok ostale zaposlene ne interesuje šta ove zločinke osećaju i svaki odgovor im je u stilu sama si kriva, trebalo je da misliš o tome, Hauzer želi da sazna pod kojim okolnostima su one završile tu gde su završile. Upravo preko njega saznajemo o nekim užasnim stvarima koje se ovde dešavaju. Kroz njega vidimo kakav je tretman trudnica u zatvoru, kako izgleda porođaj i šta se desi sa tim novorođenčetom. Pored Gordona, postoji još jedan muški narator, Dok, policajac koji se odao kriminalu i završio u zatvoru. Sama činjenica da je on bivši pandur je nešto što veoma otežava njegovu egzistenciju u zatvoru, upravo zato što kriminalci najviše na svetu mrze pandure i on nikad nije bezbedan. Iako su to sve ljudi koji su počinili zločine, Rejčel Kušner im je dala svima jednu osobinu – potrebu za porodicom i neku čudnu vrstu čovečnosti. Dok je neko ko je, ni sam ne zna zašto, ubio mladog čoveka na ulici, ali ima potrebu da zaštiti decu i slabije. Čudno, zar ne?

Roman Marsova soba ima ideju koja je imala mnogo potencijala. Knjiga je puna sjajnih misli i citata po kojima se vidi da je Rejčel Kušner imala zaista odličnu ideju. Ona je želela da ispriča priču iz perspektive onog takozvanog white trash sloja ljudi koji odrasta na ulici, kojima je droga normalna stvar, a nasilje način preživljavanja. Ipak, celokupna realizacija ove ideje nije najsjajnija. Upravo zbot toga što je htela da nam da priču iz više perspektiva, svaka od tih priča je malo izgubila na značaju. Rejčel na momente uspeva da izazove neverovatno saosećanje, čak i strašan osećaj tuge i teskobe u čitaocu, ali odmah nakon toga skače na sledećeg naratora. I to je nešto što ovde umara. Možda je ona upravo želela da bude tako, ali to je ono što ovu knjigu čini manjkavom. Iako je likovima dala zaista zanimljive karakteristike, previše često skače sa jednog na drugog, pa je zbog toga veoma teško vezati se i za jednog od njih. Upravo je Romi ta koja je najzanimljivija i kojoj bi većina čitalaca želela da sazna više, ali taman u najemotivnijem trenutku, kad nam zamalo natera suze na oči, ona ode u drugom pravcu. Kao da gledate sjajan film, i neko vam u ključnom trenutku prebaci na drugi kanal. Tako sam se ja osećala kad sam čitala ovu knjigu.

Ipak, sve ovo ne umanjuje činjenicu da je ova knjiga bitna zbog teme o kojoj govori. Iako vas neće oduševiti jer bi zaista mogla biti mnogo bolja, nateraće vas da razmišljate o stvarima o kojima možda niste mislili ranije. Što se tiče mog čitalačkog iskustva sa ovom knjigom, ja sam zadovoljna pre svega jer sam je čitala u okviru book club-a koji organizujemo Marko sa bloga Bukmarkić i ja. Sa nama su je čitali neki zaista super ljudi koji su se veoma aktivno angažovali oko čitanja, pa smo svakodnevno razmenjivali mišljenja. Ono što je super kod zajedničkog čitanja knjiga, jeste to što dobijete neke potpuno nove ideje koje sami možda ne biste ni primetili. Takođe je apsolutno neprocenjivo diskutovati sa nekim kome se ova knjiga zaista dopala i za to ima argumente koji su skroz na mestu. Ukoliko želite da čitate Marsovu sobu, možete je kod nas naći u izdanju Lagune.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *