Mašina za pravljenje Španaca, Valter Ugo Mai: Život u diktaturi

Mašina za pravljenje Španaca je knjiga koju uzmete bez nekih naročitih očekivanja. Tu i tamo načujete o čemu se radi, međutim, pošto nije prevše poznata kod nas, mnogo ljudi zapravo nikad nije ni čulo za nju. A u pitanju je jedan skriveni biser koji bi se, verujem, dopao mnogim ljudima u Srbiji zbog teme o kojoj govori.

Autor ove knjige, Valter Ugo Mai, dobitnik je nagrade Žoze Saramago, koja se svake druge godine dodeljuje mladom autoru koji izda knjigu na portugalskom jeziku. Portugalska književnost je nešto o čemu se kod nas skoro ništa ne zna i, osim Saramaga i Pezoe, nismo upoznati sa ostalim autorima. Međutim, Laguna koja prevodi Saramaga, prevela je i ovu knjigu. 

mašina za pravljenje španaca

U knjizi se radi o Antoniu Silvi, osamdesetogodišnjaku koji ostaje udovac i kog ćerka smešta u starački dom. On je naravno ljut na ceo svet zbog toga što ga je snašlo. Međutim, nakon nekog vremena, on uspeva da se navikne na život u domu i da stekne prijatelje. Sve to vreme mi pratimo dešavanja u sadašnjosti i njegova sećanja na život pod diktaturom. Antonio de Oliveira Salazar, portugalski diktator, veoma je bitna figura u ovom romanu. On je 1932. postao predsednik vlade u Portugalu i na toj poziciji je ostao sve do 1968. godine – čitavih 36 godina! Za Portugalce je to bio period koji je obeležila stroga cenzura, jednoumlje i proterivanje ili zatvaranje političkih neistomišljenika.

Ova knjiga na prvi pogled deluje kao samo jedna Fredrik Bakman-knjiga o starijoj generaciji koja ne može da shvati omladinu i promene koje se dešavaju u društvu. Međutim, nije tako. Pored toga što dobijamo uvid u to kakav je život u staračkim domovima, Valter Ugo Mai nam vrlo lepo slika kako je bilo živeti u Portugalu za vreme Salazara. Silva, junak ovog romana, tog vremena se seća sa setom i žaljenjem što nije bio dovoljno hrabar da se suprotstavi režimu. On i njegova žena su živeli veoma mirnim životom i, kako on kaže, bez mnogo talasanja. Iako je njegova žena Laura bila veoma religiozna, on religiju vidi samo kao način da se kontroliše masa. Međutim, to je nešto čemu nije smeo da se usprotivi za vreme režima, i zbog toga se i dalje oseća krivim.

živeli smo kao što se od nas očekivalo, savršeno uklopljeni u društvo, ne izigravajući crne ovce, iako nismo odlazili u crkvu, nismo imali prijatelje, ni novca, ni predstavu o budućnosti, kao ni dostojanstvo, niti tu glupost koja ne postoji a stalno mi je na umu, dušu.

Valter Ugo Mai piše stilom koji je veoma sličan stilu Žozea Saramaga. Ovo je knjiga koja je sastavljena od rečenica  koje su veoma jednostavne, a duboke. Ceo roman obiluje veoma šarmantnim opaskama staraca iz doma. Kroz svaku misao provejava sarkazam ljudi koji su svesni da su došli do kraja. S jedne strane imamo sećanje na  preživljavanje u zemlji koja je uvek bila pomalo oskaćena. Imamo ogorčenost zbog surovosti života koji je bio obeležen bedom, kako materijalnom, tako i moralnom – jer one uvek idu ruku pod ruku. A s druge strane imamo ideju da ne mora takav život da ima ružan i bedan kraj. Ti ljudi, smešteni u starački dom, žive svoje dane u društvu sebi sličnih koji su sve to isto prošli. Iako se oseti ogorčenje, oni ipak pokušavaju da kraj svog života provedu u miru i okruženi prijateljima. U suštini, niko od njih nije poseban, svi su samo obični ljudi koji su život proveli u državi od koje je uvek postojalo nešto bolje. Portugalci su tad gledali na Španiju kao na bolju priliku i mesto gde se lepše živi i bolje zarađuje.

portugalske žene su pravile špance. širile su noge i rađale sve nas, te odbačene špance koji se kaju i koji žele da se vrate kući, da bi imali bolju kuću, bolju platu, veći ponos, a ne ovo malo zemlje puno čežnje, žalopojki i duboke tuge, priterano uza zid, samo što se ne sunovrati u more, u vodene ponore.

Mašina za pravljenje Španaca je knjiga koju ćete zaista pročitati sa uživanjem. Ima delova koji su meni bili prilično nepoznati i morala sam malo više da istražujem kako bih razumela o čemu se radi. To je  jedino što bih zamerila ovde i zbog čega mislim da neće biti svima interesantna. Ali ako vas zanima Portugal, kao što je slučaj sa mnom – biće vam interesantno. Valter Ugo Mai piše veoma iskreno i objektivno. Knjiga je puna neke tihe tuge, ali isto tako i sećanja na srećne trenutke. On piše o svemu tome veoma objektivno i bez mnogo patetike. Za razliku od Bakmana, fokusiran je i na istoriju i politiku, ali je suština ove knjige nešto drugo. Mašina za pravljenje Španaca je knjiga o ljudima u kojoj se svako može prepoznati, iz prostog razloga što je većina nas imala jednog Antonia Silvu u svom životu. Svi smo se nekad susreli sa osobom koja u jednom trenutku preispituje svoje životne izbore. Ovo je u suštini knjiga o prijateljstvu, ljubavi, a pre svega knjiga o slobodi i o tome šta znači život u jednoj državi koja do slobode nije mnogo držala. Lagana je za čitanje i nema mnogo strana, tako da bi mogla da vam upadne na listu knjiga za letovanje ukoliko vas zanima ova tema.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *