Pisci kratkih priča su, moram priznati, uglavnom bili van mog domena interesovanja. Razlog tome je i to što u kratkoj formi ne mogu dovoljno da se vežem za likove kao u romanu. Jednostavno volim obimne knjige u koje se uživim i kroz koje mogu da se teleportujem na neka druga mesta. Međutim, nije da ne smatram kratke priče zahtevnim za čitanje. Napisati kvalitetnu kratku priču nije nimalo lako. Piščev zadatak uključuje i to da na veoma malo stranica kaže jako mnogo. Takođe, kratke priče su super zbog jedne stvari, a to je što možete da ih čitate sa strane kao predah od obimnih knjiga. Jednostavno možete da pročitate jednu priču, tu stanete, pa nakon par dana još jednu i tako do kraja. Upravo zbog toga sam i uzela da čitam zbirku priča Moj muž Rumene Bužarovske.

moj muž, rumena bužarovska

Dobro, nije samo zbog toga. Za Rumenu Bužarovsku kažu da je jedna od najzanimljivijih mladih pisaca. Ona radi kao docentkinja američke književnosti na Filološkom univerzitetu u Skoplju, a pored pisanja se bavi i prevođenjem književnih dela sa engleskog na makedonski jezik. Kada slušate Rumenu u podkastima i emisijama, istog trenutka  poželite da pročitate neku njenu knjigu jer iznosi neke sjajne stavove, veoma je inteligentna i duhovita. U intervjuu koji sam skoro čitala, ne sećam se tačno gde, rekla je da je želela da svojim pisanjem pokaže da se snažna poruka može preneti i bez korišćenja brojnih poetskih ukrasa. Njena zbirka priča Moj muž upravo to i jeste – jedan skup snažnih priča o običnim ljudima, napisanih njihovim običnim jezikom, od kojih su neke zaista duboko uznemirujuće.

Moj muž sadrži 11 priča ispričanih izperspektive žena, priče koje govore o njihovim životima. To su žene koje mi poznajemo i viđamo svaki dan – domaćice, umetnice, poslovne žene, profesorke…Svaka priča govori o njihovim odnosima sa muževima i decom, okolinom i društvom. Ali isto tako je svaka od njih svojevrsna kritika patrijarhata koji je toliko duboko urezan u naše društvo. Svaka od njih govori o nekim svakodnevnim stvarima koje su naizgled obične, i svaka je upravo zbog toga slikanje one prećutane stvarnosti kroz koju svako od nas prolazi. Od svih 11 priča, meni su definitivno bile najupečatljivije priče Geni, Lile i i Osmi mart.

Geni su priča koja govori o bračnom paru i njihovom sinčiću Nenu. Neno je sa četiri godine prvi put ukrao čokoladicu, nakon čega se polako kod njega razvila sklonost ka krađi i kleptomaniji. Kad god bi Neno uradio nešto loše, njegov otac Genčo bi optužio ženine gene i familiju od koje navodno potiče sve ono loše kod njihovog sina. Genčo je verovao u gene. Verovao je da svaki narod ima određen genetske karakteristike, a najviše je mrzeo Albance. Najviše od svih ljudi voleo je svoju majku i sestru i smatrao ih uzvišenim bićima. Za sinovljeve loše osobine je krivio ženinu familiju, ali kad je sin jednog albanskog dečaka u školi nazivao pogrdnim imenima, a rođena sestra ga izdala na najužasniji mogući način, završio je u bolničkoj postelji. Ovo je samo jedan od aspekata kojima se Rumena bavi u ovoj priči koja je apsolutno savršeno konstruisana.

Priča Lile je jedna od onih zbog kojih sam bila na ivici da zamrzim ovu knjigu. Da li je moguće da vas jedna kratka priča toliko dotuče da poželite da bacite celu knjigu kroz prozor, ali i da nastavite da je čitate? Mislim da upravo u tome leži sva genijalnost ove zbirke. Lile govori o bračnom paru koji dobija ćerkicu Ljiljanu, od milja prozvanu Lile. Majka naše junakinje, supruge, bila je na samrti i živela u bedi, te se muž oštro protivio tome da žena odlazi tamo i nosi dete. Pošto je patila što joj rođena majka nije upoznala ćerku, odlučuje da krišom poseti majku. Seda na voz, nosi dete i torbu punu tegli ajvara koji je skuvala majci. U vozu se dešava nešto jako strašno, nakon čega ona pokušava nekako da preživi, ali u njoj se rađa užasna ogorčenost i velika mržnja. Ova priča je razlog zbog koje sam, kad su me ljudi pitali neposredno nakon čitanja zbirke kakva je, odgovarala – užasna. Toliko me je ova priča poremetila, da sam bila spremna da batalim ovu knjigu i da se sa stvaralaštvom Rumene Bužarovske pozdravim jednom zauvek. Ali kad sam malo stala i razmislila, shvatila sam da je taj moj osećaj upravo dokaz koliko je Rumena genijalna. Uspeti u tome da čitaoca do te mere iznerviraš, razbesniš i pomeriš, na toliko malo strana, toliko jednostavnom prozom – odraz je jednog ogromnog talenta i pripovedačkog umeća.

Treća priča koju bih izdvojila kao specijalnu, jeste priča Osmi mart. Ovo je priča za sve one žene koje svi živi smaraju kad će se udati, hajde vreme ti je, da nisi lezbejka? Priča govori o tome koliko je patrijarhat još uvek u svim porama društva, koliko je to društvo njime zatrovano i koliko je licemerno. Ne bih vam je prepričavala, samo ću reći da je ovde ogromna autorkina mašta odnela apsolutnu pobedu. Svojim junacima je dala kraj kakav zaslužuju, a verujte mi da je baš zbog toga vredi pročitati. Uključuje prevaru, neuspešan seks i trovanje hranom u toku istog.

Da li je zbirka Moj muž za sve vrste čitalaca? Iskreno, ne. Kao prvo, ne vole svi priče, A kao drugo, Rumenin stil pisanja je veoma specifičan. Jako je iskrena, realna i na momente surova. Nema poetskih ukrasa, dugačkih rečenica i zapetljanih metafora. Ona piše ogoljeno i ljudski o običnim likovima – nama svima. Verujem da će se većina ljudi prepoznati makar u jednoj od ovih priča, a mnoge će vam izazvati nelagodu i strah. Nije za ljude koji se plaše surovih scena, nije ni za one koji vole zaplete i rasplete. Ali jeste za ljude koji vole malo drugačiju književnost i koji su spremni da čitaju i o likovima koji će ih nervirati upravo zato što su slični njima ili ljudima iz njihovog okruženja. Zbirka priča Moj muž je pre svega jedna svojevrsna kritika patrijarhata i sveg zla koji nam je doneo i još uvek nam donosi. U ovoj knjizi ćete videti ko je u stvari pravi uništitelj porodičnih vrednosti kojima se patrijarhat toliko ponosi.