Moja borba, Karl Uve Knausgor – prvi tom

Postoje knjige koje sasvim neplanirano uzmete da čitate i koje vas toliko uvuku u priču da ne možete da se otmete utisku i da prekinete da razmišljate o njima. Većina nas koji imamo neki blog o knjigama uglavnom imamo manje-više isplanirano kad ćemo čitati koju knjigu. Međutim, u mom slučaju je to prestalo da važi odavno. Ja knjige uzimam po svom nahođenju, onda kada mi se čitaju. Knjigu Moja borba, Karl Uve Knausgora tako uopšte nisam planirala da čitam u skorije vreme. Znala sam da ću je čitati nekad i nikad nisam sumnjala u njen kvalitet, samo nisam planirala baš sad. Ali eto, desilo se to da sam uzela i pročitala prvi deo i time zavirila u to šta ova autobiografija ima da ponudi. Kada sam uzela da je čitam, nisam bila sigurna da ću nastaviti i sa ostalim tomovima, ali nakon čitanja prvog toma koji je samo uvertira, mislim da nema šanse da se čovek zaustavi samo na njemu. 

Prvo da razjasnimo jednu stvar – autobiografije nisu moj najomiljeniji žanr. Tačnije rečeno, ono što mene nervira u nekim autobografijama jeste to što smo fokusirani na život i događaje koji su se nekom desili, tako da ponekad stil ume da trpi jer je priča o nečijem životu to što je zanimljivo. Dakle, ako bi stil bio glavno merilo kvaliteta neke autobiografije, mnoge koje sam ja pročitala bi na tom testu pale. Međutim, ako bi stil bio merilo Moje borbe, onda bi ta knjiga prestala da bude autobiografija i postala jedno putovanje kroz svest čoveka koji kroz pisanje pokušava da spozna sebe i da svoj život razume malo bolje kroz pokušaj da ga približi čitaocu. Zbog toga mislim da o Mojoj borbi uopšte ne bi trebalo da se govori kao o autobiografiji – ova knjiga je mnogo više od toga.

Kako izgleda prvi tom ovog dela? On počinje i završava se smrću. Da, mislili ste možda da će prvi deo početi rađanjem pisca, koji je istovremeno i glavni junak dela? Pa, prevarili ste se – nije Karl Uve toliko basic. Ono što je karakteristično za ovaj prvi tom jeste da nam daje uvid u neke najosnovnije stvari i odnose iz piščevog života, a to je pre svega odnos sa porodicom za koji verujem da će biti krucijalan i u ostalim delovima. U ovom prvom delu upoznajemo se sa likovima iz piščevog života, a i sa njim samim. Dobijamo naznake toga kakav je odnos imao sa ocem, majkom, bratom i ženama, kao i to gde je odrastao. Prelazimo preko jednog tinejdžerskog perioda punog zaljubljivanja i otkrivanja nekih novih stvari o sebi i na kraju dolazimo do sahrane njegovog oca, koja očigledno predstavlja prelomnu tačku u piščevom životu. Odnos sa ocem je nešto o čemu očekujem da će se mnogo više saznati u ostalim delovima, ali ovde nam je dao lep sneak peak taman toliko da nas zaintrigira da poželimo da otkrijemo više. Bitno je napomenuti da naracija u prvom delu nije linearna, tako da ima mnogo sećanja, uspomena, preskakanja s godine na godinu, a sve to zaokruženo tom smrću na početku i kraju čini da čitalac obilazi pun krug. Zato je ovaj deo takav da može da se čita kao jedna odvojena celina, naravno ukoliko vas ne uvuče toliko u priču da poželite da joj se predate i uđete još dublje u nju. Svi događaji su obojeni piščevim osećajima i ispresecani njegovim razmišljanjima koja prevazilaze granice pukog mozganja o životu. On iznosi svoja razmišljanja o smrti i životu, vremenu, ljubavi i bliskosti i time vas navodi da i vi sve vreme razmišljate o tome. Iako na prvi pogled deluje kao totalno hladan tip, videćete da nije – ovo je knjiga puna osećanja i u nekim delovima je čak i veoma, veoma emotivna. 

Moja borba, Karl Uve Knausgor

Jedna stvar koja zaslužuje da bude posebno istaknuta, jeste stil kojim piše Karl Uve Knausgor. On piše tako da vam se učini da sve ima svrhu. Sa podjednakom predanošću piše o mazanju džema na parče hleba i o ljubavnoj patnji. O nekim stvarima piše toliko slikovito i prenosi čitaocu takve senzacije i osećaje da ćete prosto imati utisak da se sve to vama dešava. Imaćete osećaj da uvlačite dim zajedno s njim dok puši cigaru ili da osetite sneg koji škripi pod njegovim nogama dok hoda. Zbog te savršene naracije ovo nije tipična autobiografija! Ovo je roman u kom će uživati svako ko voli da čita knjige kod kojih je stil primaran, a Knausgor ovde dokazuje da je u književnosti sve u stilu pisanja. Ne zaboravite da ne čitate životnu priču neke poznate istorijske ličnosti ili osobe koja je vodila preterano uzbudljiv život. Ovde je reč o intimnom razotkrivanju jednog čoveka i njegovom sopstvenom kopanju po osećanjima i uspomenama. Karl Uve vas zaista uvuče u priču svojom prozom, tako da se u nekim momentima pitate da li se nešto iz knjige zapravo dogodilo njemu ili vama. A dosta stvari o kojima piše su nekako opšte i ljudske i mnogima su se dešavale. Doduše, postoji jedna razlika – on o njima piše veoma iskreno, razotkriva stvari koje bi druge bilo sramota da priznaju i sebi samima, a kamoli da ih stave u knjigu da svi mogu da ih čitaju. 

Iako pored ovog ima još 5 tomova, ovaj prvi deo u potpunosti može da se čita kao knjiga za sebe – priča je tako zaokružena da daje neki closure. Međutim, Moja borba  je toliko lepo napisano delo, da bi bilo šteta ne nastaviti ga. Imam utisak da nam Karl Uve daje samo naznake stvari i ličnosti koje su imale velik uticaj na njegov život, tako da je prosto čudno da ne poželite da saznate više o njima. Prosto vas uvuče i u priču i u njegove sopstvene misli, tako da ih čujete kao svoje. A pritom je stil takav da knjiga, uprkos obimnosti, prosto klizi. Šta možete od ovog dela da očekujete? Uzbudljive zaplete ne svakako, ali definitivno možete očekivati da ćete uživati u svakoj rečenici jer izgleda da je svaka napisana sa neverovatnom pažnjom. U svakom slučaju, talenat koji Kanusgor poseduje je neosporan, te možete očekivati delo koje će vas velikom snagom uvući u jednu životu priču čoveka koji samo na površini odaje utisak običnosti, ali to svakako nije (i to se vidi već u prvoj rečenici knjige). 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *