Muzika i knjige: jesenja top-lista muzičkih i knjiških hitova

Kraj godine je tu. Polako sumiramo utiske o knjigama koje smo pročitali, stvarima koje smo postigli ili mestima na kojima smo bili. Ono što primećujem ovih dana jeste to da, kako se kraj godine bliži, ljudi počinju da se hvale svojim postignutim Goodreads izazovima od 40,50 pročitanih knjiga ili jure da ga stignu u decembru. Moram da primetim i da se tu pojavljuju neke potpuno sumanute brojke – 70, 90, pa čak i 100 knjiga. Mišljenja sam da zaposlena osoba koja radi između 5-8 sati dnevno, i isto toliko spava noću, nema šanse da pročita toliko knjiga. Ako ste student ili ne radite, onda je eventualno to i moguće. Što se mene tiče, ja sam sve bliža stavu da je ova brojka pročitanih knjiga besmislena i da je ovaj izazov postao ono što baš nije trebalo da postane – sredstvo kojim bi pojedinci mogli da se hvale ljudima koji čitaju manje knjiga od njih. To što je neko pročitao 90 knjiga u toku godine ne znači da je pametniji, ili da je naučio nešto novo, a apsolutno ne znači da su samo ljudi koji čitaju knjigu za knjigom pravi knjigoljupci. 

Muzika i knjige

Što se tiče mene, ja sam odlučila da ovaj izazov više ne praktikujem. Ni najmanje mi nije motivišuće da čitam na normu, jer se izgubi skoro sva čar knjige ako samo žurim i trčim kako bih je što pre završila. Zbog toga sam ova poslednja dva meseca čitanju pristupila veoma lagano i fokusirala se na knjige za koje mi treba ipak malo više vremena da ih svarim. Razlog zbog kog ovo govorim jeste i to što sam upravo zbog toga propustila da napravim svoju muzičku top-listu knjiga koje sam čitala! Ceo kraj oktobra, novembar i početak decembra su mi obeležile apsolutno sjajne knjige, kao i book club koji je sjajno prošao. Prema tome, sledi top-lista muzike koja mi je išla u poslednje vreme uz knjige koje sam čitala.

1. Rebeka (Dafne Di Morije)

Rebeka je gotika u svom najboljem izdanju. Postoje romani koji su tipični predstavnici ovog pravca i ovo je definitivno jedan od njih, iako je napisan malo kasnije. Ono što karakteriše ovaj žanr, jeste mračna atmosfera, radnja koja se obično dešava u nekom velikom zamku ili vili, kao i prosto neka jeza koja vas prožima dok čitate knjigu. Rebeka je relativno obiman roman, koji uprkos tome, uopšte nije dosadan upravo zbog te atmosfere. Ovde čujete kapi kiše kako dobuju po oluku, talase koji udaraju o litice, kao i pogled jezive služavke koji vas prati. Rebeka je, po mom mišljenju, knjiga uz koju ide atmosferična muzika, ne toliko jeziva koliko mistična i ne toliko gruba, već naprotiv – veoma nežna. Zbog toga sam za ovu knjigu izabrala Bat For Lashes, umetnicu koja se ne da svrstati ni u jedan konkretan žanr. Ima primesa gotike, dreamy popa i nosi tu neku opijajuću mističnu notu. 

E, evo knjige iz novembarskog book club-a koji sam organizovala sa Markom sa bloga Bukmarkić. Ovo je knjiga prema kojoj sam imala veoma pomešana osećanja i od koje sam očekivala mnogo više. Ali ne mari. Roman ima sjajnu ideju, a autorka je uspela da me skroz ubaci u priču, koja se inače odigrava u ženskom zatvoru. Čitalac je svedok nepravde koju sprovodi američki pravosudni sistem nad najnižim slojem stavnovništva. Protagonisti su pripadnici društvenog taloga  i takozvane white thrash populacije – prostitutke, striptizete, narkomani i korumpirani policajci. Ova knjiga ni najmanje ne mazi čitaoca i otkriva mu sve rupe u pravosudnom sistemu i to koliko je on truo, a krije se ispod američkog orla i zastave.  Zato se ovde nameće isključivo pank rok, kao svojevrsna muzička pobuna protiv sistema koji gazi bez milosti. Ukoliko odlučite da čitate ovu knjigu, muzika bendova poput Green Day ili The Misfits će vam ovde savršeno leći, upravo jer peva o sloju koji je šutiran od strane društva koje se večito dičilo svojim visokim principima jednakosti i liberalizma.  A u stvari je trulo i jedino čime može da se diči jesu dupli standardi i licemerje.

3. Tamo Tamo (Tomi Orandž)

Još jedna surova knjiga sa nekoliko surovih priča koje imaju veoma surov kraj. Tamo Tamo je roman koji govori o urbanim Indijancima i o tome kakav položaj imaju u današnjem društvu. Da se podsetimo, Indijanci su jedna civilizacija koja je bila decenijama i vekovima gažena i čije su kulturne tekovine sistematski uništavane. Otkako su izgubili od bledolikih, smeštani su u rezervate koji su im dati na upravu. Međutim, čitava ta priča je bila jedna ogromna prevara. To malo zemlje što im je u 19. veku dato na korišćenje bilo je neplodno i jalovo zemljište, bez ikakvog potencijala za zemljoradnju ili stočarstvo. I dan-danas trpe poslednice toga, te je stopa siromaštva u rezervatima veoma visoka. Gde je siromaštvo, tu su i droga i kriminal, te je tako ogroman procenat njih ogrezao u drogi i alkoholu. E, o tome govori ovaj roman. On sadrži više različitih priča likova koji su povezani na različite načine, ali ih sve na posletku poveže jedan strašan i tužan kraj. Pošto je ovo jedna od onih knjiga koje govore o večitoj nepravdi i nezajažljivosti kolonijalizma i belog čoveka, ovde mi jedino pada na pamet muzičar čija je muzika bila društveno angažovana i podjednako tužna kao ova knjiga – Bob Dilan. Poslušajte njegovu pesmu Mr Tambourine Man, pročitajte roman Tomija Orandža i biće vam jasno zašto.

4. Znam zašto ptica u kavezu peva (Maja Anđelou)

Ovo se polako pretvara u društveno angažovani članak koji govori o borbi za ravnopravnost. Znam zašto ptica u kavezu peva je autobiografija američke pesnikinje i borkinje za ljudska prava Maje Anđelou. Da se podsetimo, Maja Anđelou je crnkinja koja je odrastala na američkom jugu nakon ukidanja ropstva. Iako nisu bili robovi, crnci su tridesetih godina prošlog veka živeli u konstantom strahu da će ih neko ili nešto sačekati u mraku. Ovo je takođe knjiga o nepravdi i traumama koje su obeležile jedno detinjstvo, od prestanka govora izazvanog seksualnim zlostavljanjem, do svih užasa rasizma koje možete zamisliti. Kao što napisah, poslednja dva meseca su obeležile knjige koje su zapravo jako jako bitne, pa je i muzika koju sam slušala u skladu s tim. Ne može se reći da je Ptica u kavezu tužna knjiga, ne. Nije ni nostalgična. Ali definitivno nosi to breme nepravde, segregacije i ugnjetavanja slabijih. To je mogla da opeva samo jedna osoba – pesnikinja slomljenog srca i glasa koji je strašno tužan, ali u kom istovremeno postoji neki tračak nade: Džoan Baez.

1. Istorija pčela (Maja Lunde)

Nakon svega ovoga, jedna distopija. Kao i svaka distopija, i ovo je jedna velika opomena od knjige. Knjiga je pomalo mračna jer govori o tome kako će izgledati svet bez pčela i šta je to što ih zapravo ubija. Pratimo tri priče, od kojih je svaka na svoj način bitna za shvatanje istorije i budućnosti pčela. Tri lika koji žive u različitim vremenima se bore da svojoj deci ostave neki bolji svet i da ih nečemu nauče, dok je taj svet protiv njih. Dakle, Istorija pčela je istovremeno priča o tome kako se svet okrenuo protiv nas nakon što smo ga vekovima uništavali, ali i priča o porodici. Pčele su bića koja žive u porodici, zajednici za koju svaka jedinka živi i radi. Atmosfera je u momentima zastrašujuća jer prikazuje svet bez biljaka, napuštene gradove i ljude koji skapavaju od glavi. Ipak, na momente je i topla i optimistična. I zato meni zaista nije lako da odredim koja muzika bi išla uz Istoriju pčela, te zato mogu da vam preporučim ono što sam ja slušala dok sam je čitala, te me sad za nju i vezuje – američki rok bend Greta van Fleet. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *