5 najmanje lepih knjiga iz moje biblioteke

Pišem vam ovo rizikujući da zvučim užasno površno i plitko. Međutim, neki skorašnji događaji su me naveli da priznam sebi – da, ja nekad sudim o knjizi prema koricama i volim lepa izdanja knjiga. E sad, da objasnim zašto sam odlučila da napravim listu najružnijih izdanja knjiga koje posedujem.

Neke od najruznijih knjige koje imam

Naravno da ne sudim zapravo. Ali se mnogo iznerviram kad za neki epski roman ljudi naprave najružnije moguće izdanje. Prvo mislim na loš dizajn korica. Često su ona lepša izdanja u tvrdom povezu skupa, to mi je jasno. Na kraju krajeva, bitno je kakav osećaj knjiga u tebi izazove, a ne da li njene korice prijaju tvom oku. Kad sam bila srednjoškolac i student, ja sam kupovala najjeftinija moguća izdanja. I sad volim da ugrabim neke super popuste. Takođe sam u najvećoj mogućoj meri kupovala polovne knjige i posećivala biblioteku.  A u biblioteci sam često dobijala raskupusana izdanja od pre Hrista.

Ništa od toga me nije sprečilo da čitam – gutala sam slova bez treptanja. Dok sam studirala Skandinavske jezike i književnost na Filološkom fakultetu, nisam imala nijednu jedinu knjigu u obliku prave knjige. Svi udžbenici su nam bili  fotokopirane hrestomatije i zbirke koje su nam profesori pravili, jer su original knjige na norveškom i švedskom bile skupe za naš jadni mali studentski džep. I završila sam fakultet bez obzira na to.

Međutim, postajemo stariji svakim danom, a samim tim i malo izbirljiviji. Više zanovetamo, više nam stvari smeta. Kao što su, na primer, loši prepevi pesama. Ili loša transkripcija imena iz stranih jezika. Ili jednostavno loši prevodi knjiga, izdanja sa mnogo štamparskih grešaka ili korice koje su prosto napravljene tako da te odbiju od knjige. To nema veze s tim što smo mi postali snobovi, ne.  Ok možda ima malo i sa tim, ali prvenstveno ima veze sa tim da ljudi koji rade taj posao ne rade to kako treba.

Zato sam odlučila da podelim 5 najružnijih izdanja knjiga sa svoje police. Da se razumemo, ja sam njih pročitala i obožavam sve do jedne. I upravo zbog toga pišem ovo, jer smatram da su izdavači i dizajneri mogli da urade mnogo bolji posao kad su ove knjige u pitanju.

5. Izdanja koja su izlazila uz novine ranih 2000-ih

Knjige koje su izlazile uz novine

Ja sam ove knjige mnogo kupovala! Bilo mi je jako zabavno da ih skupljam jednu po jednu. I stvarno mi nije ništa smetalo, bilo mi je bitno samo da imam knjige. Da me ne shvatite pogrešno, nije mi bitno to što su se prodavale uz novine. Ja mislim da je to bio odličan potez –  mnogim ljudima knjige nisu bile toliko dostupne kao sad. Ja sam odrasla u malom mestu gde si u knjižarama imao vrlo ograničen izbor. A i kad si klinac, nemaš svoju lovu koju možeš da trošiš na šta god želiš. 

Što se tiče ovih izdanja – kad se skinu omotači, ona super izgledaju. Meni sad stoje lepo poređane na polici i baš ih volim jer me vezuju za jedan određeni period života. Problem kod ovih knjiga je unutrašnje prirode. Ovo su izdanja sa jako mnogo štamparskih grešaka i loših prevoda. A postoji osoba koja se bavi time da te stvari pregleda. I ima taj jedan posao. I onda čitaš Anu Karenjinu razmišljašući o tome, pa zamisliš ispred sebe lektora koji je radio na toj knjizi, i pitaš ga – stvarno nisi ovo video? Ili si video, ali te je baš bilo briga jer se te knjige i onako prodaju jeftino uz novine. Tako da nisi hteo da se cimaš.

4. Ova izdanja knjiga Mome Kapora

Momo Kapor, Blic izdanja
Samo da nije ovih crvenih i žutih slova.

Kao neko ko obožava Kapora, protestujem protiv ovog izdanja. Stvarno mi je ružno. Crvena i žuta (?!) slova preko slike. Otprilike bolje da su koristili stari Microsoft Paint i stavili onaj Word Art, ako se sećate. Ljudi, u pitanju je Kapor. Umetnik. Ne samo pisac, nego i slikar. Bukvano ste mogli da pokidate ovo izdanje. Ja imam roman „Foliranti”, ali znam da ima cela ovakva edicija od deset knjiga. Mislim, nije smak sveta, knjige su svakako sjajne. Ali zašto se ne potrudite bar malo? Ovde se baš vidi da je nekog mrzelo da se previše unosi u svoj posao.

Otprilike slično ovako izgleda.
Skoro isto.

3. Paklena pomorandža  Algoritam izdavaštva

Paklena Pomorandža

Jednu stvar mrzim, a to je kad korice knjige na sebi imaju motive iz filma koji je nastao prema toj knjizi. Ali dobro, u ovom konkretnom slučaju je to najmanji problem. Pogledajte ovo izdanje. Na slici je onaj lik iz filma, a paleta boja uključuje narandžastu i crnu. Vrlo maštovito i nadasve inovativno. Na slovu DŽ postoji mali produžetak koji predstavlja neku eksploziju, verovatno jer su hteli da oslikava destruktivnost likova iz knjige. Ne znam šta drugo, pošto sigurno ne predstavlja eksploziju ideja osobe koja je dizajnirala korice. 

Ono što me najviše boli ovde jeste to što sam viđala brutalno dobra izdanja,a naše je urađeno ovako. S jedne strane imamo ovo domaće izdanje izdavačke kuće  ssdksdkaslča, a sa druge ovaj megakul minimalizam iz edicije Penguin classics. Život je nekome majka, a nekome maćeha.

Ovako izgleda Paklena pomorandža kad je dobar dizajn korica.

2. Stepski vuk  izdavačke kuće BIGZ

Stepski Vuk

Ne znam da li je osoba koja je pravila ove korice zapravo pročitala ovu knjigu. Čisto sumnjam.  Prvo, nisi morao baš zapravo da staviš usamljenog vuka. Zaista je moglo malo mašte da se unese u to poređenje čoveka sa stepskim vukom. Da, vuk simbolizuje usamljenost, ali ovde ima i neke druge simbolike. Da je dizajner pročitao knjigu, bilo bi mu jasno o čemu govorim. O onom divljem i surovom u čoveku što se često poredi sa životinjskim nagonima. (O životinjama u književnosti možete više pročitati ovde.) 

Kao drugo, postoji deo u knjizi koji je pisan crvenim slovima. Ne znam kako se vi osećate povodom toga, ali meni je baš loše. A ove korice su isto kao kad gledate film od pre 30 godina pa vam bude smešno kako su loši specijalni efekti. Za to imam razumevanja, pošto je izdanje iz 1990. godine. Ali za ideju o tome šta će da bude na koricama nemam razumevanja, zato što je ova knjiga mnogo više od toga.

1. Sto godina samoće  Sezam Book-a

Sto Godina Samoće

E za ovim izdanjem me duša boli. „Sto godina samoće je jedan od mojih omiljenih romana svih vremena i ujedno knjiga koja me je i nagnala da razmišljam o ovoj temi. Pre nekog vremena sam sa dečkom gledala neki video vezan za ovaj roman i on je izrazio želju da ga pročita. Konverzacija je tekla ovako:

– Uf, ovo deluje baš super, baš ću da pročitam.

-Pa uzmi pročitaj.

-Pa uzeću je kad budem išao do Vulkana…

-Što bi je kupovao kad je već imamo?

-Ovu knjigu? Nemamo mi ovo.

-Imamo, eno je tamo u sobi.

Ja donosim knjigu, na šta je on izjavio da ipak neće da je čita dok ne napravi sam omotače za korice. Mislim da nema potrebe da objašnjavam dalje. Jasno mi je zašto nije znao da je imamo i zašto nije imao predstavu o čemu je knjiga. Korice su takve da je ona bukvalno nevidljiva.  Ko je čitao, jasno mu je zbog čega ove korice nisu baš najbolje. A ko nije čitao roman Sto godina samoće , neka mu bude jasno da je to jedno od najvećih remek-dela svetske književnosti. Ovaj roman pripada pravcu koji se zove magijski realizam i mogao bi se lako okarakterisati kao bajka za odrasle, iako naravno ima neko dublje značenje. I sad zamislite da jedan takav roman, koji je baš šaren i raznobojan, neko predstavi ovako. Ova knjiga je mnogo više od ovog čoveka što puši cigaru na zidiću. Kapiram ja ideju, samo mislim da nije dobra.

Bilo mi je u prvi mah glupo da pišem o ovome jer znam da ću u očima mnogih ispasti plitka i glupa. Ispašće da mi je jedino bitno da imam na polici deset metara knjiga za pokazivanje gostima i slikanje za Instagram. Kao što sam već rekla, ja ove knjige obožavam i vidite da sam ih kupila u najjeftinijem mogućem izdanju. Doduše, neke od ovih knjiga i nemaju neko lepše izdanje na našem jeziku, ili ga bar ja nisam našla. Isto tako sam kupovala polovne i prastare knjige koje su apsolutno prelepe. Ne samo estetski, nego su i jako kvalitetna izdanja. Korice su savršene, font je dobar, a knjiga očuvana – nijedan jedini list mi se nije iscepao. Naravno, cena je uglavnom izuzetno niska jer su jako stare. Takođe danas imamo i neke mlade izdavačke kuće koje imaju prelepa izdanja, na primer Kontrast izdavaštvo ili izdavačku kuću Štrik.

Dakle, ovde se ne radi o parama – lepo i kvalitetno izdanje ne mora mnogo da košta. Radi se o tome da onaj ko pravi korice mora makar da pročita knjigu. A ne da, ako se knjiga zove Stepski vuk, ti sam pretpostaviš da se radi o nekom usamljenom čoveku. I onda staviš belog vuka koji sedi sam u snegu. Ne kažem da je sigurno bilo tako, ali deluje kao da se to desilo. Vi ste ljudi umetnici, a umetnik uglavnom ima maštu i sposoban je da vidi stvari malo drugačije od drugih. Zato, izdavači i grafički dizajneri, upotrebite taj talenat i oduševite nas nekim novim izdanjima ovih predivnih knjiga!

6 thoughts on “5 najmanje lepih knjiga iz moje biblioteke

  1. Korice su SVE! Ja nisam kupila izmedju ostalog “Decu ponoći” jer mi se ne svidjaju korice, a obožavam tu knjigu. Kad god kupujem neki roman prvo proguglam sve naslovne strane koje postoje… I definitivno se slažem za ovo izdanje “Sto godina samoće”. Ja imam neko Bigzovo sa Velaskezom na naslovnoj koje je moja majka kupila 80-ih i iako je džepno izdanje, a Velaskez Španac, ipak se više uklapa.

    1. “Deca ponoći” nam je zajednička boljka. Ispada glupo što komentarišemo te stvari, ali jedino što mene nervira u celoj toj priči jeste to što se vidi da je neko samo odradio. Upravo zato što knjige jesu mnogo više od korica.

  2. Potpuno se slažem sa svime što si napisala i u svemu mogu da se poistovetim sa tvojim stavovima, razvojni put moje lične biblioteke je identičan tvome (biblioteka, polovnjaci, najjeftinija izdanja, hrestomatije i fotokopije na Filološkom i tako redom). Apsolutno mi korice nisu važne pri izboru naslova, osim ako mogu da biram “ukusnije” dizajniranu varijantu. Ja na tvoj spisak moram da dodam očajan dizajn izdavača “Agora”. Nisam sigurna da postoji drugi izdavač koji ima toliko promašaja u poslednjoj deceniji.

    1. Ali zaista nisu same korice toliko bitne koliko taj momenat da je njih baš briga za to. I ti imaš neke knjige koje obožavaš i, recimo, volela bi da ih imaš onako lepo u kompletu, ali ne možeš da nađeš izdanja koja ti se sviđaju. Mene isto užasava kad na naslovnicu stave filmski poster. To nije objektivno ružno, ali mene lično izluđuje. Ne možeš mi staviti Kiru Najtli na naslovnicu Ane Karenjine, jednostavno nije okej.
      Agora baš ima onako bizaran dizajn, skroz nasumično stavljeni neki motivi, ne znam. I Geopoetika ume da omaši baš. Njima je lep font i odlični su prevodi, ali nekad umeju da zalepe neku fotografiju na koricu koja baš i nema mnogo veze sa knjigom.

  3. Hvala Bogu da imam istomišljenika po pitanju filmskih postera na knjigama (da ne pominjem da “gospođa Fioka” ni za milion godina neće biti dobra Ana).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *