Ne daj mi nikada da odem – odgovor na to koja je svrha života

Kako napisati recenziju knjige, ako smatrate da ljudi ne bi trebalo ništa o njoj da znaju pre nego što uzmu da je čitaju? Tako što ćete pisati o osećanjima koje je kod vas izazvala. A kako pisati o tim osećanjima ako su ona od one vrste koja se ne da iskazati rečima? Ne znam. Ali moram da pokušam, jer se roman Kazua Išigura Ne daj mi nikada da odem ne može opisati drugačije. Mnogi ovu knjigu nazivaju distopijom, ali lično smatram da je to svođenje dela na jedan žanr koji je donekle sad već i prevaziđen. U 2020. godini koja je ovakva kakva jeste, bilo šta nazvati distopijom je pomalo apsurdno, zar ne? Sve ovo što nam se dešava je distopija sama po sebi, upravo ona koja se prikazuje u filmovima i knjigama. To nije jedini razlog zbog je nazivanje ovog romana distopijom njegovo banalizovanje. Glavni razlog je taj što, izuzev jedne jedine karakteristike likova, vi uopšte nemate utisak da čitate distopiju. Distopija obično podrazumeva neku vrstu upozorenja na to šta će se desiti ako ljudski rod nastavi da se ponaša tako kako se ponaša. Nasuprot tome, ovo je roman o stvarima kakve one već jesu. Ovde nema nagađanja o tome šta bi se moglo desiti, već samo uobličavanja onoga što već postoji, uobličavanje toga šta znači biti čovek – prosto i jednostavno.

Roman počinje tako što se upoznajemo sa Kejti, naratorkom koja radi kao negovateljica i zajedno sa njoj uranjamo u prošlost i njene godine života provedene u Hejlšamu. Hejlšam je na prvi pogled običan internat gde ona živi zajedno sa Tomijem i Rut koji su njeni najbolji prijatelji, ide u školu, pohađa vannastavne aktivnosti i radi sve što bi svaki prosečan školarac radio. Osim toga, dobijamo uvid i u Kejtin život nakon Hejlšama i u to gde su i kako Rut i Tomi završili. Sad ovako to ne zvuči bogza kako zanimljivo, zar ne? Ali ako vam kažem da postoji jedan obrt u priči  i da ovo nije internat i nije obična škola, da li vam deluje interesantnije? I ako vam kažem da ćete sve vreme imati utisak da nešto nije u redu s likovima i da se nešto čudno dešava? Bez brige, nije ovo nikakav triler, daleko od toga! Ali jedna činjenica o likovima menja sve. Tu ću se zaustaviti što se tiče radnje i preći na to o čemu je ovaj roman zaista. Ako bismo morali sasvim prosto da kažemo, ovo je roman o ljudskosti. Okej, nije jedini – mislite vi sad. Ne, naravno da nije jedini. Ali je jedan od retkih koji zaista diskretno i između redova provlači ideju o tome šta zaista znači biti čovek i koja je svrha života. Zašto uopšte mi stvaramo i bavimo se raznoraznim stvarima kada smo mi samo obični ljudi i kad-tad nas više neće biti na ovom svetu? Smrtnost – e tu smo! Ona je jako bitna u ovom romanu. Kada čitate priču Kejti, jasno vam je da nešto nije u redu, ali isto tako vidite jedno mirenje sa sudbinom i smrtnošću i to vam slama srce.  Retko šta je tako srceparajuće nego gledati kako ljudima neko nemilosrdno oduzima ono što ih zapravo čini ljudima, zar ne? Pogotovo kada vidite da ti ljudi nemaju uopšte udela u tome niti zaista znaju šta im je zaista oduzeto. I šta je uopšte to što nas čini ljudima, koliko je to opipljivo i vidljivo? 

Ne daj mi nikada da odem

Kejti zna šta je čeka i koja je njena sudbina – nećemo je otkrivati. Ali ona se sa njom miri potpuno tiho i bez ikakve pompe, a jedina želja i potreba koju je ima ona za ljubavlju i toplinom. Potreba za ljubavlju je osnovna potreba svakog ljudskog bića i tu nema spora. I tu nije nužno reč o romantičnoj ljubavi! Osećanje da si voljen i potreban nekom drugom je osnovna ljudska potreba, a ljubav jedina svrha. Ta potreba, kao i potreba za lepotom je znak da imamo dušu, a ona je taj element koji nas čini ljudima. Znajući da smo krhki i da je naš život prolazan, mi i dalje stvaramo lepe stvari, stvaramo umetnička dela, volimo predano i brinemo se o drugima. I to je suština svega. To je suština i ove knjige, i zato nema potrebe pričati o njenoj radnji. Ako vam ova knjiga u svoj svojoj jednostavnosti ne slomi srce, ne znam šta će. Ili ako vas makar ne natera da se zapitate šta je ono što je zapravo vredno u životu i za šta se treba boriti. Likovi u romanu su samo marionete i nemaju nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom. I koliko god se nama činilo da mi imamo, zapravo smo i mi za tamo nekoga potrošna roba. I mi svi imamo isti kraj. Zato je bitno ono između i čime ćemo to ispuniti. Išiguro je tu ideju u ovom romanu prikazao sa toliko nežnosti, toliko jednostavnim stilom, da uopšte nemate utisak koliko se strašna stvar odvija između redova. Dakle, Ne daj mi nikada da odem je jedno remek-delo književnosti koje bi svako trebalo da pročita. Nema ovde mnogo poetskih ukrasa, komplikovanih rečenica niti filozofije. Ova knjiga je život sam po sebi i sve što on nosi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *