5 stvari koje shvatite kad pročitate „Nezemaljski izraz njegovih ruku”

Ako pratite šta objavljujem i pišem na Instagramu, sigurno ste ispratili i book club koji jednom u dva meseca organizujemo Marko sa bloga Bukmarkić i ja. Sad ima već skoro godinu dana otkako je naš prvi book club bio organizovan, kada smo čitali Beleške jedne Ane i uživali u atmosferi sedamdesetih koju je Kapor prikazao u ovoj knjizi. Od tada smo čitali mnogo toga, ali se od Kapora nismo latili domaćih pisaca. Zašto je to tako – ne znam. Prosto ima previse knjiga koje želimo da čitamo, tako da nam je zaista uvek teško da se odlučimo koju knjigu ćemo čitati sa još desetak ljudi. Iako su sve knjige koje smo čitali do sada bile zaista super, moram priznati da je poslednja – Nezemaljski izraz njegovih ruku, za mene odnela pobedu. Ova kratka knjiga Miljenka Jergovića kao okosnicu ima priču o atentatu na Franca Ferdinanda i Gavrilu Principu, ali zaista govori o mnogo toga. Atentat na Franca Ferdinanda i događaji koji su usledili nakon njega su Jergoviću poslužili da prenese poruku koja je jedinstvena i univerzalna. A šta možete da očekujete od ove sjajne knjige i koje su to stvari koje ćete shvatiti nakon njenog čitanja? Evo 5 stvari.

1.Publicistika može biti podjednako interesantna koliko i najuzbudljiviji roman

Kada je Nezemaljski izraz njegovih ruku u pitanju, morate imati na umu jednu stvar – ovo nije klasičan roman. Ne može se reći ni da je publicistika, a ne može se u potpunosti nazvati ni istorijskom fikcijom. U principu, potpuno je nebitno i izlišno svrstavati knjige u žanrove, ali poenta priče je da ovu knjigu ne možete tako lako da klasifikujete. Razlog tome je pripovedačko umeće i talenat koje poseduje Miljenko Jergović. On o stvarnim istorijskim činjenicama i likovima piše tako da vas zaista vuče da čitate, a celokupna naracija je začinjena njegovim šarmantnim opaskama i istančanim smislom za humor. Ovo je knjiga koja vas vuče da obrćete stranice prosto zato što pisac iznosi stavove sa kojima ćete se ili u potpunosti identifikovati, ili će vam otvoriti oči. I upravo zato ćete hteti još i još i biće vam žao što knjiga ima jedva 180 stranica. 

2. Pisac može da iznese svoj stav, a da čitalac nema osećaj da mu je nametnut

Često čujem da ljudi kažu kako ne vole kada im pisac nameće svoje stavove. S jedne strane je veoma teško odvojiti se od svojih stavova i pisati potpuno objektivno. Svi smo mi ljudi i naši životi su oblikovani stavovima i mišljenjima koje imamo. Svaka naša radnja i razgovor su donekle izražavanje nekog našeg mišljenja. Ipak, kada pisac jasno iznosi svoj stav u delima (pogotovo ako je taj stav političke ili sociološke prirode), to se može shvatiti kao nametanje. Bilo bi pogrešno reći da Miljenko Jergović ne iznosi svoje mišljenje u ovom delu. Ali bi isto tako bilo pogrešno reći da nije objektivan. Njegove rečenice obiluju istorijskim primerima, činjenicama i stvarima koje su se zaista desile. A onda on iz toga izvlači određene zaključke. E razlog zbog kog čitalac nema utisak da mu je bilo šta ovde nametnuto, jeste to što su ti zaključci i stavovi čisto ljudski. On piše sve ovo iz neke ljudske perspektive i pokušava da sagleda sve vinovnike atentata kao obične ljude, a ne nužno samo kao zločince koji su pokrenuli lavinu koja se kasnije obrušila na Jugoslaviju.

3.Svi smo mi deo neke šire slike i svako od nas u njoj ima neku ulogu

Svačija uloga je bitna. Ovo je knjiga koja to savršeno pokazuje. Osim Gavrila Principa, ovde se srećemo da mnoštvom likova koji su direktno ili indirektno uticali na razvoj događaja s početka 20. stoleća. Ovde ćete, pored Principa i Čabrinovića koji su izvršili atentat, sresti i mnoge druge likove – Apisa, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, Ivu Andrića pa čak i Irfana Mensura. Neki od njih nisu ništa konkretno učinili, ali su možda uticali na nečiji razvoj mišljenja. Neki su ubijeni i njihova smrt je bila obeležila kraj jedne ere i postala simbol nečega. Jergović pronalazi savršen način da sve ove ljude poveže. On uspeva da pronađe neku tanku nit i da pronikne u nešto što je svima njima zajednično. Time nam samo govori da smo svi mi na neki način, nekako suludo povezani. Kolektivna svest je sačinjena od mnogo sitnih čestica i svaka od njih ima svoju ulogu, ma koliko mi mislili da je ona nebitna.

4.Razumevanje i ljubav prema čoveku su najviši ideali kojima možemo da težimo

Poslednjih tridesetak stranica ove knjige govori o četvoro običnih ljudi koji su se našli na ulicama Sarajeva u vreme atentata i čiji životi su njime bili iz korena promenjeni. Brat i sestra Marko i Mara, Anton Šlejer i Alija su ljudi čiji životi su bili isprepleteni i na čijim primerima je Jergović pokazao da je tvrdnja iz naslova ovog pasusa zapravo nepobitna činjenica. Kada budete čitali ovaj deo, ja vam zaista obećavam da ćete na momente morati da spustite knjigu i da će vam se oteti ono AU! Nećete biti svesni kako je jedan čovek uspeo toliko mnogo toga da kaže i kako je uspeo te stvari da smisli i smesti na 40-ak stranica. Marko i Alija, kamenovanje srpskih dućana, Tonijev beg u rat i Marin prkos – ovo su delovi koje ćete želeti da čitate iznova i iznova. Zaista nije preterano reći da je cela ideja ove knjige stala u ovaj mali deo, kao i da je ovaj kraj bio potpuno neočekivan i potpuno genijalan.

Nezemaljski izraz njegovih ruku

5.Treba više da čitamo domaće pisce

Odavno je prošlo vreme kada su nam knjige na stranim jezicima bile nedostupne. Sada u svakoj knjižari možete kupiti knjige na engleskom, a da ne pričamo o onlajn prodavnicama. A takođe se mora priznazi i da izdavači imaju sve bolje i kvalitetnije prevode ukoliko ne možete da čitate u orginalu. I ima toliko sjajnih i genijalnih knjiga koje čekaju da budu pročitane! Ali ja se nakon svakog čitanja domaćeg pisca zapitam zašto ih ne čitam više! Jezik je moćno sredstvo, nismo ni svesni koliko. Naša stvarnost je oblikovana našim jezikom, tako da mnoge stvari koje van njega postoje mi ne poznajemo. Takođe, mnoge stvari koje postoje samo unutar njega, tog jednog jezika, poznajemo savršeno. Upravo zato nam je lako da se identifikujemo. Poznajemo mentalitet, humor i svetonazor običnog čoveka koji govori našim maternjim jezikom i to je jedinstveno. Treba čitati što više dela u originalu, a upravo zato treba čitati i na srpskom. To su dela pisana u originalu tim jezikom i veliko je bogatstvo čitati ih tako, isto kao što je bogatstvo čitati Dostojevskog ili Bodlera u originalu. Nemojte to bogatstvo zanemarivati!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *