Plodovi gneva – čovekoljublje kao glavno obeležje dela Džona Stajnbeka

Književne nagrade su mnogim ljudima često merilo za kvalitet neke knjige, međutim one  generalno ne moraju uopšte da podrazumevaju da li je neko delo kvalitetno ili ne. Nobelova nagrada je oduvek imala težinu, ali poslednjih nekoliko godina se ona polako gubi i moramo priznati da sad Pulicerova i Bukerova nagrada imaju više uticaja na to da li ćemo neku knjigu pročitati. Međutim, jedna velika razlika jeste i u tome što se Nobelova nagrada dodeljuje za kompletno delo, a ne za jednu knjigu. I to je stvar koju vidim da mnogi ne znaju, pa tako često možemo čuti da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za roman Na Drini ćuprija. No dobro, nije strašno. Sad kad smo razjasnili nedoumice oko toga, da se vratimo na značaj te nagrade. Ona možda sad nema tu težinu koju je imala, ali se mora priznati da kad čujete da je neko nobelovac, to ipak ima određenu konotaciju. Pisci koji su došli do toga da budu ovenčani ovom nagradom zaslužili su je jer su pisali dela od značaja za celokupnu svetsku književnost. Naravno, nemojmo sad ovo vaditi iz konteksta – naravno da ne mislim da oni koji je nisu dobili nisu bitni. Prosto se svaki put bira samo jedan i to je to. Ima ih toliko mnogo kvalitetnih i pored toga, naravno. Isto tako ima i onih koji su dobili Nobelovu nagradu, ali nama lično nisu legli. I to je okej. Ima i onih kojima bismo možda rado dali sve moguće nagrade ovog sveta jer su njihove knjige toliko uticale na nas i našu percepciju sveta, a za mene lično je Džon Stajnbek jedan od tih pisaca. Zašto?

Stajnbeku je Nobelova nagrada dodeljena 1962. godine i to je tada izazvalo burne reakcije u Evropi. Pojedinci su smatrali da ovo nije zasluženo i da je on jedan od onih koji nedostatak pripovedačkog talenta prikrivaju filozofiranjem. Diskusiju o tome da li je neki pisac zaslužio Nobelovu nagradu ili ne ostavićemo za neki drugi put. Kada su i samog Stajnbeka pitali da li smatra da je zasluženo dodeljena njemu, on  je sam rekao – iskreno, ne. Pa zašto je onda dobio? Džon Stajnbek je jedan od onih pisaca koji u svojim delima staju na stranu potlačenih, ugnjetavanih i uniženih. On je jedan od onih koji staje na stranu čoveka i zato bih, ako bih morala da izaberem jednu reč koja oslikava njegovo stvaralaštvo, izabrala reč čovekoljublje. Kod nas je njegova tri romana Plodovi gneva, Istočno od raja i O miševima i ljudima izdala Laguna i nažalost, neki od ovih naslova su i rasprodati. Iako je svaki od ovih romana napisan različitim stilom i ima drugačiju temu, opet imaju zajedničku jednu stvar a to je ljubav prema običnom čoveku sa svim njegovim vrlinama i manama. Istočno od raja je najobimniji od sva tri i možda se najviše bavi samom ljudskom prirodom. Pun je motiva iz Starog zaveta, ima filozofije i religije, ali to nikako nije jedina ideja ovog romana. Kroz priče o veoma nesavršenim ljudima i njihovim poređenjem sa Kainom i Aveljom, on nastoji da nam približi ideju o tome da u svakom od nas postoji dobro i zlo. Ali da je isto tako svakom od nas dat izbor i da mi kao ljudi imamo tu mogućnost da biramo. Ovo je roman koji prati nekoliko generacije jedne porodice, tako da se sve vreme nešto dešava. Od ova tri gorepomenuta dela, definitivno je taj koji je stilski najlepši. 

Plodovi gneva

O miševima i ljudima je najkraći, ali najubistveniji i najtužniji jer govori o prijateljstvu. Džordž i Leni su drugari koji opstaju godinama, rade za nadnicu i preživljavaju dan za danom. Jedino što ih održava u tome jeste nada da će jednog dana skupiti pare da otvore sopstvenu farmu. Međutim, taj san je zakomplikovan prvo time što je Leni pomalo ometen u razvoju, a i time što je Džordž toliko vezan za njega da ne sme da ga napusti i sam se upusti u pokretanje posla. Ovo je idealna knjiga ako želite da se upoznate sa Stajnbekom jer vam na svega stotinak strana slama srce. Poslednje delo koje sam pročitala i koje se smatra njegovim kapitalnim delom, knjiga za koju je dobio i Pulicerovu nagradu jeste roman Plodovi gneva. E sad, oprez! Ovde se mišljenja razilaze. Postoje ljudi kojima je Istočno od raja omiljena knjiga svih vremena, ali ne vole Plodove gneva. Ukoliko ste od onih kojima je samo ona ostala od ove tri, obratite pažnju na to da je ona napisana potpuno drugačijim stilom od druge dve. U Plodovima gneva Stajnbek je namerno koristio stil koji je malo više dokumentarni nego kad su u pitanju druge dve knjige. Poenta toga je upravo u tome da nam pokaže stvari onakvim kakve zaista jesu, bez ikakvog ulepšavanja.

Glavni junaci romana Plodovi gneva su članovi porodice Džoud, na čelu sa Tomom – sinom koji se vratio iz zatvora zbog ubistva. Dakle, u samom startu već imamo prilično nesavršenog glavnog junaka. Tom Džoud se vraća u Oklahomu, ali će odmah po povratku biti primoran da seli celu porodicu u Kaliforniju jer su im peščane oluje uništile useve, a vlada počela da im oduzima zemlju. Bitno je napomenuti da je radnja romana smeštena u vreme Velike depresije, dakle tridesete godine prošlog veka, kada je jedna ogromna ekonomska kriza dovela do strašnog siromaštva u svetu, a posebno u Americi. Dakle, Tom sa ostatkom porodice pakuje svoje stvari i seli se u Kaliforniju, takozvanu sunshine state, gde je zemlja plodna, a na svakom drvetu ih čekaju pomorandže. Kroz roman ih pratimo duž čuvenog puta Route 66 u njihovoj potrazi za boljim životom. Neki će usput umreti, neki će napustiti porodicu i nastaviti put samostalno. A ovi koji nastave da se drže zajedno če doći do te obećane zemlje, ali ih tamo neće dočekati pomorandže i topla dobrodošlica – daleko od toga. Likovi u ovom romanu su jedna veoma, veoma bitna stavka i predmet čestih diskusija kod čitalaca. Dok neki tvrde da su jednodimenzionalni i plitki, drugi tvrde da upravo u toj jednostavnosti leži njihova složenost. Lično ja moram da se složim sa ovim potonjim. Tom Džoud je upravo zato jedan od najzanimljivijih likova u književnost – on je prost čovek i priča prostim jezikom i ne pokazuje neka mnogo složena osećanja. On je onaj prosečan farmer koji jedino što zna jeste kako da vodi farmu i da od toga hrani svoju porodicu. Zato se nemojte čuditi ako odlučite da čitate ovaj roman i bude vam čudno kako ovi likovi zbog svoje tužne sudbine ne čupaju sebi kosu s glave od besa. Ne, to su vrlo jednostavni i pragmatični ljudi koji su celog svog veka samo preživljavali. Kad im i to bude ukinuto, oni će se samo tiho pokupiti i okušati sreću na drugom mestu. To je sve. Pored Toma, veoma je interesantan i lik Džima Kesija, bivšeg sveštenika koji se pridružuje Džoudovima. Džim je dokaz da Stajnbek izgleda u svojim romanima ne može bez neke figure nalik Hristu i on je lik koji lutajući pokušava da iznova nađe Boga. On je onaj koji je zbog svojih grehova otpao od Crkve i on je upravo onaj lik kroz koji Stajnbek želi da nam pokaže to svoje čovekoljublje. On kroz likove  Džim Kesija i Tom Džouda pokazuje da su ljudi grešni i da je jedini Sveti duh koji postoji zapravo ljudski duh. 

Ono što Plodove gneva čini sjajnim romanom, jeste to što je ova radnja i problematika koja se ovde provlači univerzalna i primenljiva na svako razdoblje u istoriji. Danas postoje milioni ljudi koji zbog nemaštine beže u neke druge krajeve, nadajući se da će ih tamo dočekati sa lovorikama. Ali to se skoro nikad ne obistini. Američki san je nešto što mi vezujemo za SAD, ali on je univerzalna pojava, samo ga ne nazivamo tako. Uvek će nažalost postojati oni koji su na dnu lestvice i oni na vrhu koji će ih gaziti. Stajnbek je u ovom romanu pokazao jednu jako bitnu stvar, a to je da je čovek čoveku najveći neprijatelj, ali isto tako i najveći prijatelj. Solidarnost, empatija i ljubav prema bližnjem su jedino što nas može spasiti i nahraniti telo i dušu. Ako ste se zapitali zašto je ovaj čovek dobio Nobelovu nagradu, nadam se da sam donekle uspela da vam odgovorim na to pitanje. I ako ikad poželite da čitate Stajnbeka, preporučeni redosled je ovaj – O miševima i ljudima za uvod, Istočno od raja da počnete da ga obožavate, i na kraju Plodovi gneva da vas malo tresne o zemlju i da vidite gde živite. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *