Profesor žudnje, Filip Rot: Kafkijanski roman o snazi požude

Postoje neki veliki pisci koji iz nekog razloga nisu toliko zastupljeni među našom čitalačkom publikom. Naravno, sve je to relativno, ali kad pričamo u globalu, većina naših čitalaca nije toliko upoznata sa književnostima nekih zemalja ili znaju o tome vrlo površno. Američka književnost je nešto sa čim se uvek prvo povezuju Džon Stajnbek, Hemingvej ili Ficdžerald. I to je, bez sumnje, zasluženo. Ipak su oni napisali dela koja se smatraju za onaj čuveni great american novel. Međutim, jedan od pisaca koji takođe ulazi u ovu kategoriju jeste i Filip Rot sa svojim romanom Američka pastorala. Iako bi ta knjiga možda bila bolji izbor za upoznavanje sa njegovim stvaralaštvom, kod nas je Laguna izdala roman Profesor žudnje u okviru edicije Amerikana, te sam ja požurila da se upoznam sa bar jednim malim delom onoga o čemu je Rot pisao.

Profesor žudnje je roman koji broji oko 300 stranica i nije preterano težak za čitanje ukoliko vas zanima tema. Ako vas tema ne interesuje, bolje da ga odmah ostavite jer će vam biti dosadan. A šta je uopšte tema ovog romana? To je pitanje na koje nije jednostavno odgovoriti. Naizgled, radi se o seksualnim avanturama i potom frustracijama jednog mladog Amerikanca. Međutim, to je samo prvi nivo ispod koga leži mnogo toga. Profesor žudnje, Dejvid Kepeš, glavni je lik ovog romana. Pratimo njegov život od odrastanja u jednoj tipičnoj američkoj jevrejskoj porodici, preko odlaska na koledž i posle kao profesora književnosti na uglednom američkom univerzitetu. Dejvid je lik koji je od najanijeg detinjstva emotivno nesiguran i podložan uticajima. Kao vrlo mlad bio je pod uticajem par prijatelja koji su u to vreme na neki način odstupali od postojećih društvenih normi i obrazaca ponašanja tipičnih Amerikanaca. Nakon dobijanja stipendije i odlaska na studije u London, Dejvid stiče neka nova poznanstva koja će takođe imati velikog uticaja na dalji razvoj njegove ličnosti.

Pre svega, tu su dve mlade Šveđanke – Elizabeta i Birgita, veoma seksualno osvešćene i slobodne devojke. Uz njih dve Dejvid upoznaje sebe i otkriva svoje seksualne fantazije. Stvari koje je s njima radio bile su potpuno oslobođene svih inhibicija i kasnije će mu u sećanju često odzvanjati – ponekad kao nešto sramotno, a ponekad kao najsrećniji trenuci njegovog života. Nakon toga se vraća u Kaliforniju i upoznaje Helen, femme fatale ovog romana i njegovu najslabiju tačku. Helen je zanosna lepotica koja je pre njega živela veoma slobodnim životom u Hong Kongu. Ona je žena koju svi prosto obožavaju, na šta je ona u potpunosti navikla i bez čega ne može da funkcioniše. Dejvid i Helen se venčavaju, ali ni u jednom trenutku to nije prikazano kao neka velika ljubav i to je ono što je za ovaj roman veoma specifično. Čitalac vidi da je on potpuno izgubio glavu za tom ženom, ali nijednom ne pročita ono volim te u pravom smislu te reči. Vrlo brzo nakon venčanja, oni shvataju da brak nije institucija u kojoj se oni dobro osećaju. Požuda je i dalje veoma jaka, ali to je sve na šta se taj odnos svodi. I to je ono što Helen smeta –  to što od Dejvida nikad nije dobila tu dozu obožavanja i ljubavi, već se sve svodilo na njegove telesne želje. On postaje zadubljen u knjige, ne obraćajući pažnju na nju kojoj pažnja treba, a nakon čitave 3 godine bračne mizerije, Helen ga ostavlja i beži u Hong Kong kako bi našla svog nekadašnjeg ljubavnika. To je za Dejvida tačka pucanja, nakon čega on završava kod psihoterapeuta.

Profesor žudnje, Filip Rot

Slede momenti preispitivanja i apstinencije od seksa, kako bi pronikao u sebe i našao rešenje i odgovor. Filip Rot je ovde kreirao jednog veoma interesantnog antijunaka i stavio ga u poređenje sa velikim Kafkom, kako bi dočarao tu vrstu otpadništva od društva. U svet u kom je svakoj osobi krajnji cilj ta večna ljubav i pronalazak one prave osobe, on je uveo lik koji jednostavno ne može da dođe do tog cilja. Dejvid se nalazi u rascepu – s jedne strane se nalazi požuda koja je zaista jaka toliko da svaka od žena ima ogromnu moć nad njim, a s druge njegova želja da pronađe ljubav i duševni mir. Rotovo poređenje Dejvida sa Kafkom je jedan od centralnih motiva. Kafka je pisac koji se posvetio temama kao što su izolovanost, nepripadanje, egzistencijalne krize i anksioznost, a i sam je bio na neki način otpadnik od društva. Kafka je bio veoma sličan Dejvidu po pitanju seksualnog života i to je bitno za shvatanje ove knjige, a i da probudi dalje interesovanje za stvaralaštvo Franca Kafke.  On se nikad nije oženio, bio je pod ogromnim uticajem svoje sopstvene požude i bio je verna mušterija praških bordela. Uprkos tome, patio je od manjka samopouzdanja kao i Dejvid i plašio se pomisli da ga drugi ljudi smatraju odbojnim.

 E pa, kaže on, stavljajući mi ruku na rame blago, očinski,  „svaki inhibirani građanin ima svog sopstvenog Kafku 

A svaki gnevni čovek ima sopstvenog Melvila, odgovaram ja.  „Ali šta drugo treba ljudi od knjige i da rade sa svom onom velikom literaturom koju čitajum nego da je ščepaju zubima. Tačno. Knjige umesto ruke koja ih davi.

 Dakle, u pitanju su bili ozbiljni problemi sa samopouzdanjem i konstantan osećaj da ne pripadamo u okruženje u koje smo bačeni od strane života. Dejvid je ugledan profesor koji zadovoljstvo pronalazi u dve stvari – knjigama i seksu. On je zgodan, uglađen i poštovan, i neko od koga bi se očekivalo da pronađe finu ženu i osnuje porodicu. I nije da on to ne želi – štaviše, on i pokušava da se skrasi ali konstantno ima strah da će svaka njegova veza doživeti krah čim požuda počne da jenjava. Ukoliko se ne uklapamo u društvene norme, osuđeni smo da živimo životom koji teško da će nam doneti sreću. Koliko god da je neko siguran u svoje želje, neminovno je preispitivanje istih kad imamo osećaj da nas svi drugi gledaju kao stranca i ludaka. Na stranu to što je to isto društvo i samo iskvareno do srži – ono ima način da nas pokosi i natera da ozbiljno kopamo po sebi, ne bismo li pronašli uzrok svoje različitosti.  Konstantna borba između različitih nagona i pokušaja da živimo pristojno i kako razum nalaže jeste osnovna tema. Možemo li imati oba? Ili moramo, ukoliko se odlučimo za jedno od ta dva, nužno žrtvovati onaj drugi deo sebe?

Neki drugi momci imaju neka druga osećanja, slažeš se? Oni su navikli da ih imaju. Prija im da ih imaju. Ali vrlina nije moj domen. Previše je dosadna.

Profesor žudnje, dakle, jeste jedna ozbiljna i kvalitetna knjiga koja se verovatno neće dopasti svakome. Stil kojim Rot piše je savršen, međutim na momente ume da bude naporno ukoliko se prvi put susrećete s njim. Takođe, ako ne volite pisce poput Henrija Milera i ako to nalazite odbojnim, ovo nije knjiga za vas i bolje uzmite nešto drugo. Profesor žudnje je knjiga koju ili voliš ili ne – jednostavno je nemoguće da ostavi mlak utisak na bilo koga. Ipak, to je valjda i neka poenta umetnosti – da otvara prostor za neka bitna egzistencijalna pitanja koja je svako od nas nekada u život sebi postavio.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *