Profesorova tašna – priča o partnerstvu dvoje usamljenika

Savremena japanska književnost – ili je obožavate ili vam uopšte ne leži. Ako ste ikad pročitali nešto što je napisao Murakami (i Haruki i Rju), znate o čemu govorim. Takođe znate i da je za nju nekad potrebno određeno raspoloženje. Dok su oba Murakamija bila aktuelna kod mene, samo sam njih čitala sve dok nisam pročitala sve što je kod nas bilo prevedeno do tog trenutka. Međutim, ta faza je samo prošla i nekako se nije vratila. Takođe, ova dva pisca su malo specifična i treba imati na umu da verovatno nisu svi japanski pisci takvi. Pre mesec dana je izdavačka kuća Booka objavila roman Profesorova tašna, japanske spisateljice Hiromi Kavakami, a ova knjižica donekle baš ima to nešto karakteristično za Japance, a donekle i odudara od onoga na šta smo navikli. Pitate se sad o čemu se ovde radi i šta ova ovde piše? Objasniću.

Glavna junakinja romana Profesorova tašna je tridesetsedmogodišnja Cukiko o kojoj i ne znamo toliko mnogo. Znamo da živi sama, često radi prekovremeno i mnogo vremena provodi u barovima i restoranima. Dakle, znamo jednu činjenicu – Cukiko je usamljena. I to je ono što je bitno. Jednog dana će Cukiko u baru naleteti na svog profesora iz srednje škole, trideset godina starijeg od nje. Profesor je isto tako usamljen i dane provodi ispijajući sake u istim tim barovima. Verovatno vam je ovo dovoljno da naslutite da je romansa na pomolu, zar ne? To nije netačno, ali nije ni 100% tačno. Teško je prepričati šta se dalje dešava. Slučajni susreti Cukiko i profesora će se sve češće dešavati, sve dok ne prestanu da budu slučajni. Ipak, nemojte očekivati ljubavnu priču. Ovo je samo priča o dvoje usamljenih ljudi koji žude za tim da nekome budu potrebni i da osete toplinu i neku vrstu partnerstva. Njihova veza pretvoriće upravo u to – neku vrstu prećutnog sporazuma o partnerstvu. 

Šta to čini Profesorovu tašnu toliko zanimljivom kada nema nikakvih velikih i dramatičnih zapleta? Upravo to što ih nema, kao i način na koji Hiromi piše. Dok čitate priču o Cukiko i profesoru, prosto ćete moći da osetite kako vreme teče i kako se osećanja koja Cukiko gaji menjaju tokom vremena. Zajedno sa tim osećanjima, smenjuju se i godišnja doba u knjizi i to autorka vrlo jasno naglašava. Primetićete kako se smenjuju Nova godina, sezona cvetanja trešnjinog cveta ili sezona kiša i kako se tokom svih tih godišnjih doba menja i odnos ovo dvoje ljudi koji nije kao da baš imaju ceo život pred sobom. Cukiko jeste mlada, ali je jedna od onih junakinja koje nisu baš imale sreće u ljubavi, pa im je naizgled sve postalo svejedno. Međutim, nikad nije svejedno i autorka je to pokazala na toliko divan i dirljiv način! Pored toga što je Cukiko zanimljiva, ne smemo zanemariti junaka po kom roman nosi ime. Profesor se zove Haruna Macumoto, ali ga ona oslovljava isključivo sa profesore i to dodatno pojačava utisak koji je autorka želela da postigne. Ili utisak koji se nama čini da je želela da postigne. Bilo kako bilo, profesor je neko ko ima određeni autoritet, a ovaj profesor se neretko prema Cukiko ponaša kao da je još uvek njegova učenica i podseća je na neke greške koje je pravila u školi. On nije grub niti neprijatan, ali prosto se oseća neka vrsta autoriteta. Pored toga, profesori bi trebalo da svojim znanjem ulivaju neku vrstu sigurnosti i čini mi se na momente da je i to nešto što je želela da pokaže –  da Cukiko koja je usamljena u profesoru vidi neku sigurnu luku. On je ne osuđuje što je u tridesetsedmoj godini singl i pije sake po barovima, niti je pita čime se bavi i kakvi su joj planovi. A moramo priznati da su to pitanja koja se neretko postavljaju ženama koje su same posle tridesete. A ona se isto tako prema njemu odnosi sa puno poštovanja i brige, a to je ono što je njemu potrebno. Neko ko je blizu sedamdsete godine i živi usamljeničkim životom vrlo često vapi upravo za tim osećajem da neko za njega iskreno brine. 

Profesorova tašna

Osim što je na divan način prikazala tu njihovu vezu, autorka nam je jasno pokazala i to koliko vreme brzo prolazi i koliko je bitno lpokazati ljudima oko nas koliko nam znače. Danas  kada smo svakim danom sve veći egoisti, posebno je bitno izdvojiti vreme samo za to da drugima pokažemo koliko su nam bitni i potrebni jer vreme nikoga ne štedi. Dakle, ono što je veoma japansko u ovom romanu jeste upravo taj momenat otuđenosti i usamljenosti, o kom japanski pisci toliko često pišu (iako, budimo realni, to nije svojstveno samo tom narodu, već svima nama). Ono što je još japanskije, jeste celokupan meni koji se nalazi u ovom romanu. Naši junaci vreme provode po barovima i restoranima, te su njihovi zajednički trenuci ispunjeni hranom i pićem. E ako ste ikad pomislili da je suši ono najjapanskije kad je hrana u pitanju, prevarili ste se. Tek ćete ovde saznati koliko je japanska kuhinja raznovrsna jer će vas maltene na svakoj drugoj stranici čekati neko novo  jelo koje ćete želeti da proguglate jer nećete znati šta je u pitanju. Zaista ne mislim da je autorka želela da nas nauči koja su to tipično japanska jela, ali je definitivno otvorila neke nove horizonte ljudima koji sa ovom kuhinjom nisu upoznati. Naprotiv, mislim da je dodatno pojačala taj motiv samoće time što je toliko puta naglasila šta je svako od njih jeo i što im je dala tu osobinu da osećaju veliku naklonost ka hrani i piću. 

Hiromi Kavakami piše jednostavnim jezikom, a detaljno opisuje svaki pokret i misao junakinje (pošto priču pratimo iz njene perspektive). Njena proza je takva da prosto klizi, a istovremeno je i bogata i minimalistička – upravo ono što je svojstveno talentovanim pripovedačima. Oni uspeju da izraze čitav spektar osećanja veoma jednostavnim jezikom i bez mnogo ukrasa. Dakle, ukoliko vam se nekad bude čitalo nešto što je napisano jednostavnim jezikom, a da zaista zadire duboko u ljudska osećanja – uzmite ovu knjigu. Neće vas opteretiti, prijaće vam, pomalo će vas rastužiti, ali će definitivno izazvati neki osećaj topline i nežnosti koji nam svima toliko nekad nedostaje. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *