Zašto bi trebalo da pročitaš The Goldfinch Donne Tartt

Dok sam 2014. godine radila kao prodavac za jednu norvešku onlajn knjižaru, slučajno sam čula za ovaj roman. Iste godine je osvojio Pulicera, tako da su svi tamo želeli da ga pročitaju. Morala sam da pročitam gomilu recenzija knjige The Goldfinch, da bih mogla da je prodam, ali nisam mogla da dođem do same knjige u to vreme. Sada, 4 godine kasnije, pročitala sam je i tvrdim da je The Goldfinch knjiga koja mi je obeležila 2018. godinu.  Zapravo, ja bih ovu knjigu mogla da svrstam u svojih top 10 omiljenih knjiga, iako je svojevremeno dobila svakojake kritike.

Kao prvo, moram da kažem da je ovo knjiga koja se ne bi svidela svakom. Zašto? Pa zato što je obimna. Opisi i naracija su izuzetno opširni i detaljni, i u prvoj polovini knjige se ne dešava toliko mnogo stvari (ali zato na polovini kreće haos). Ako više volite uzbudljivu radnju nego, recimo, sam stil i psihologiju likova – verovatno će vam trebati dugo da je pročitate. Ali ako ste kao ja i volite nešto što će vas naterati na razmišljanje (ovde možete pročitati kako ja biram knjige) shvatite ovo kao ozbiljnu preporuku za čitanje. 

 

The Goldfinch

Likovi su toliko super, da su oni prvi razlog zašto bi ovo trebalo da vam se nađe na listi knjiga za čitanje 2019. godine. Glavni junak je ono što ja zovem polupani klinac koji nema pojma šta ga je snašlo. Zove se Teo i na početku priče, kao trinaestogodišnjak, odlazi sa majkom u Met na izložbu. Dešava se teoristički napad u muzeju gde mu majka gine, a on vodi računa o nekom umirućem starcu. Starac umire i daje mu prsten na kom piše neka adresa, a Teo krade sliku (The Goldfinch) kojom je njegova majka bila fascinirana. Zašto – ne zna ni on. WTF, je l’ da? O radnji neću dalje pričati da vam ne bih spojlerisala iznenađenja koja slede

U pitanju je dirljiva ljudska priča koja ima ujedno I osobine trilera. Pratimo našeg junaka u najtežim trenucima života, dok upoznaje najrazličitije likove, dok za njim tragaju i policija i mafija, i dok njegova ukradena slika bleji uredno spakovana i sakrivena i jede mu dušu. Ova knjiga je i izvestan miks Dikensa, Dostojevskog i Gossip Girl. Teo je usamljenik koji se uglavnom kreće kroz Upper East Side i u stalnom je kontaktu sa njujorškom elitom, tako da ćete sretati svakakve likove. A svi oni služe da bismo što bolje shvatili njegov tok svesti i osećanja. U suštini, glavni motivi ove knjige su čežnja i nedostajanje. Ne znam uopšte kako bih opisala način na koji Dona Tart uspeva to da  oslika. To su ideje i opisi kakve dosad niste nigde sreli. Bićete zapanjeni! Obožavaćete ga i nerviraće vas u isto vreme.

Takođe se postavlja pitanje o tome da li, i koliko, možemo da pobegnemo od onog što vučemo iz porodice.  Jedno od večnih tema u književnosti. U kojoj meri možemo da se odreknemo nasleđa za koje znamo da je loše? Dona Tart nam ovde daje dobar primer tog nasleđa u vidu Teovog oca koji za našeg junaka predstavlja sve ono što on ne bi želeo da bude, ali…Nećemo spojlerisati dalje. 

Jedna od tema koja je meni ovde bila bitna jeste i prijateljstvo. Tea kroz celu priču, iako bi mnogi rekli da to ne zaslužuje, prati par ljudi koji su mu sve vreme iskreni i odani prijatelji. Ova knjiga poteže pitanja one prave, iskrene prijateljske ljubavi između dva ljudska bića koja se prepoznaju u svojoj nesreći. Još jedna od stvari koja je neraskidivo vezana za prijateljstvo jeste i oproštaj. A u ovoj knjizi ćete ga sretati kroz neke super likove. Mene je ovo podstaklo na razmišljanje o tome koliko bih ja bila u stanju da oprostim, i da li me to što postoje neke granice čini lošijom osobom.

Poslednje što bih spomenula je motiv umetnosti i večnosti. Koja je svrha umetnosti? Ili možda da formulišem bolje – koja je svrha života bez umetnosti? I da li uopšte postoji nešto što je večno?

Kad se sve sabere i oduzme, ja bih vam još rekla da pročitate ovu knjigu zato što će vas navesti na razmišljanje kao retko koja druga. Posle nje nećete biti u stanju da istog trenutka pređete na neku drugu. Ovo nije kežual knjiga koja se čita da se ubije vreme na plaži. Ovo je delo u koje treba investirati sebe i svoje vreme, a ja vam obećavam da će vam se isplatiti na kraju, jer su osećaj i ideje koje izaziva ova priča neverovatni. Ovde se vraćam na ono pitanje o svrsi umetnosti i tvrdim da ovo delo tu svoju svrhu ispunjava u potpunosti. Prosto ćete se posle čitanja osetiti bogatijim. Mislim da je to dovoljan razlog da vam bude na listi za čitanje u 2019. godini. Ja sam toliko bila oduševljena, da sam morala za vas da napišem svoju recenziju knjige The Goldfinch (stvarno ne znam kako će je kod nas prevesti, s obzirom na to da je goldfinch na srpskom štiglić).

Ono što je super jeste da bi ove godine trebalo da izađe istoimeni film, a glumačka ekipa baš obećava. Ali trudim se da nemam prevelika očekivanja, pošto toliko volim ovu priču. Nažalost, knjiga nam još uvek nije dostupno na srpskom jeziku, ali ga svakako možete naći na engleskom u knjižaru Delfi ili ga poručiti online. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *