Tunel Ernesta Sabata i Kamijev Stranac: Dve krajnosti u istoj priči

Pre nego što počnem o knjizi, želela bih da vam se zahvalim što pratite i čitate ovaj blog. Kad mi neko pošalje ili kaže da sam ga inspirisala da pročita neku knjigu, koliko god to zvučalo malo malo i nebitno, meni je baš veliko. A baš sam mislila da ću dobiti negativne komentare. Očekivala sam ono – šta si ti umislila, šta se tripuješ, pa to niko ne čita. Kad malo bolje razmislim, verovatno većina i misli to. Verovatno ja i ne pišem toliko dobro da bih imala blog. I vi što čitate, to radite jer se družimo, pa da ispoštujete. Zapravo je sve ovo ućasno glupo i ja nemam pojma što ovo radim. Trebalo bi da prekinem dok me svi nisu isprozivali. Ne znam kako mi je ovo i palo na pamet i kako sam mogla da budem toliko glupa. Glupa kao i svi ljudi što su glupi, glupost nam je svima zajednička osobina i najbolje bi bilo da svi lepo pocrkamo.

Ovako bi Huan Pablo Kastel, junak romana Tunel, Ernesta Sabata počeo ovaj članak. Jasno vam je koji nivo paranoje je u pitanju.

Biće dovoljno ako kažem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne.”

Ovako počinje sam roman, tako da ovo neću smatrati spojlerom. Nije poenta u tome šta se desi na kraju, već kako je došlo do toga. Knjiga je inače kratka, ima oko 160 stranica i radi se o tome kako je glavni junak ubio svoju ljubavnicu. Međutim, u suštini se radi o usamljenosti i otuđenosti čoveka od života i društva. To što je Marija Iribarne uočila jedansitan detalj na njegovoj slici bilo je dovoljno da on postane opsednut njom. Pošto je toliko usamljen i izolovan, on počinje da razmišlja o tome kako ga jedina ona na svetu razume pošto je na slici videla nešto što niko drugi ne primećuje. U svojoj glavi on dolazi do toga da je Marija ljubav njegovog života.

Većina vas je čitala Kamijevog Stranca, zar ne? Tunel Ernesta Sabata i Stranac su dve vrlo slične knjige – obe govore o sličnoj temi, ali na potpuno različit način. I Merso i Huan Pablo se nlaze u nekom svom svetu odakle posmatraju društvo u život sa strane. Obojica deluju samo kao posmatrači koji vide život možda i objektivnije od drugih ljudi, onih koji u tom životu učestvuju. Međutim, iako je tema slična, njih dvojicu odlikuju vrlo različite karakterne crte.

 

Prvo, ako ste čitali Stranca, znate da je osnovno obeležje glavnog lika ta njegova apatija. Kod Mersoa imamo potpuno odsustvo emocija. Stvari koje bi kod svakog izazvale neku emotivnu reakciju (kao što je smrt majke) kod njega ne izazivaju ništa. Zbog toga ga društvo vidi kao čudaka, čak možemo reći da ga se društvo gnuša. S druge strane, on tim svojim iskrenim nepokazivanjem emocija, kao da se ruga tom istom društvu nesvesno. Na taj način on nekako podriva i izaziva postojeće moralne standarde. Mislim, čovek je počinio ubistvo jer mu je smetalo sunce – koliko njega baš briga za sve? Ova knjiga postavlja neka od pitanja na koja čovek, ako se stvarno i iskreno zamisli, ne zna kako da odgovori. Merso je svestan toga da čovečanstvo i univerzum baš boli uvo za nas kao pojedince. Tvoj život kao takav interesuje zaista samo ljude koji su tebi bliski, a u ovom slučaju ni toliko. Ne kažem da bi trebalo da bude tako, ali nažalost često jeste.

S druge strane, imamo Sabatovog Huan Pabla. On je isto tako izolovan i sam kao Merso, ali on baš i nije indiferentan prema tome. Huan Pablo je sve osim toga! Dok je Merso prema svojoj ljubavnici Mariji hladan i ne interesuje ga ništa ozbiljno, junak Tunela je zbog svoje Marije potpuno izgubio glavu. Kod njega postoji jedna eksplozija emocija. Pošto se on nalazi u svom tunelu iz kog ne može da dopre ni do koga, bila je dovoljna jedna lepa reč da se on istog trenutka zalepi za tu osobu.  Prvo umišlja kako je ona jedina koja ga razume. Pa onda poludi od ljubomore kad shvati da ona ima život i bez njega. Huan Pablo je zarobljen u svom tunelu, dok Marija slobodno živi, okružena svojim prijateljima koji su za njega potpuni glupaci. I kako ona uopšte može da se druži sa tako plitkim ljudima koji njemu nisu ni do kolena? Ernesto Sabato ovde na tako maestralan način uspeva da dočara taj spektar emocija. To su oni unutrašnji monolozi koji vas ostave da sedite satima posle razmišljajući o njima. Inače, Ernesta Sabata kod nas izdaje izdavačka kuća Plato, a nova, prelepa izdanja Kamija imate u Kontrast Izdavaštvu. 

 

„Ne libim se da priznam da da se dešavalo da po čitav dan ne pojedem ni zalogaj ili da po čitavu nedelju ne bude u stanju da slikam samo zbog toga što sam uočio nečiju karakternu crtu; neverovatno je do koje mere je moguće na nečijem licu, po načinu na koji neko hoda, u nečijem pogledu pročitati gramzivost, zavist, obest, pohlepu i prostakluk, i sve u svemu, čitav onaj skup atributa koji čine ljudsko stvorenje. Čini mi se sasvim prirodnim da čovek posle jednog takvog susreta izgubi volju i da jede, i da slika, i da živi.”

The Tunnel vs. The Stranger

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *