Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena: kraj jednog naroda i jednog sna

U moru sjajnih romana koje stavljamo na svoje TBR liste, veoma je lako zaboraviti da ponekad valja pročitati i nešto što nije fikcija. Publicistiku uvek smatramo previše ozbiljnom (što ona donekle i jeste jer govori o stvarnim događajima i činjenicama) i uglavnom je stavljamo u drugi plan. Beletristika je ono što nas dotakne, vuče nas da čitamo i da prevrćemo stranice jednu za drugom, a ponekad nam natera i suze na oči. Ali postavlja se pitanje – zašto publicistika ne bi mogla to da postigne? Nefikcija govori o stvarima koje su se zaista dogodile, pa su samim tim verodostojnije i istorijski tačnije. One, dakle, opisuju stvari tačno onako kako jesu. Razlog što nas beletristika više takne jeste i stil pisca, koji je daleko poetičniji i romantičniji u romanima nego u publicistici. Ipak, postoji nekoliko knjiga iz žanra publicistike koje su čista patnja i bol. Na samom vrhu liste ovih knjiga je delo Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena, Di Brauna, koje je kod nas prevela i izdala izdavačka kuća Laguna.

Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena

Sahranite mi srce kraj ranjenog kolena je istorija osvajanja američkog zapada kroz oči onih koji su tu bili do kraja uništeni – Indijanaca. Razmišljala sam dugo da li da čitam sad ovu knjigu, pošto sam relativno skoro čitala Tamo tamo, koja govori o sličnoj temi. Međutim, upravo tek sad shvatam neke stvari o kojima Tamo tamo govori. Kao mali smo svi gledali filmove o kaubojima i Indijancima, gde su oni vrlo često prikazivani kao divljaci i neznabošci. Sad, mi ovde ne znamo zaista ništa o osvajanju Amerike, osim nekih osnovnih stvari koje smo učili u školi. Takođe ne mogu da zamislim ni da je ovo tema koja zanima većinu srpske čitalačke publike. Međutim, ova knjiga temi pristupa iz jedne potpuno druge perspektive, a to je perspektiva gubitnika. Znamo da istoriju pišu pobednici, te je ona stoga često relativna. Da, postoje činjenice koje su nepobitne, ali postoji i ona druga strana koja često nije saslušana. U ovom slučaju je to cela jedna civilizacija. Zamislite da neko dođe kod vas u kuću i kaže vam ovako – ceo dan sam putovao i umoran sam, smem li da uđem malo da se odmorim? Vi mu dozvolite, jer želite da mu pomognete i učinite dobro delo. Posle par dana vaš gost izjavi da mu se mnogo dopada vaša kuća i da bi želeo malo da odsedne tu, a zauzvrat će vam bogato platiti i naučiće vas novim veštinama. Da, zašto da ne? I tako postanete odlični prijatelji! Međutim, posle par nedelja, gost vam kaže ovako – slušaj, nisi savladao ovo što sam hteo da te naučim. On je želeo da vas nauči da budete kao on, da usvojite njegove navike i odbacite svoje zauvek. Pošto niste uspeli, on će sada da vam ponudi jedan ugovor. U ugovoru će pisati da vi morate da usvojite njegove navike, da mu dozvolite da ostane u vašoj kući koliko god poželi, a naknadu koju vam je za to plaćao će drastično smanjiti. Uz to će vam on davati hranu koja vam sleduje. Vi odbijete jer je to ipak vaša kuća i neće vama neki tamo stranac ograničavati slobodu. Međutim, tad se gost razbesni i dovede ceo buljuk ljudi da vašu porodicu preseli iz vaše kuće u neku novu kuću koja nema vodu ni struju. Pošto nemate kako da spremite hranu, on će vam donositi svaki dan onoliko hrane koliko vam sleduje. Na kraju će se vaša porodica pobuniti, a vaš gost i njegovi prijatelji će vašu pobunu ugušiti i pobiće vam celu porodicu pred vašim očima.

E, bukvalno je tako izgledalo osvajanje američkog zapada. Svako poglavlje Ranjenog kolena je istorija jednog velikog indijanskog plemena i priča o tome kako mu je oduzeta sloboda i kako je dovedeno do istrebljenja. Kroz ove priče ćete se upoznati sa Navaho Indijancima, Čajenima, Apačima, Oglalama, Kiovama i Komančima i na posletku sa velikim Sijuksima i njihovim poglavicama. Neverovatno je koliko je Di Braun svedočanstava uspeo da skupi. On je zaista do tančina opisao period između otprilike 1800 – 1870. kada je došlo do potpunog sloma Indijanaca. Takođe ćete se upoznati i sa velikim američkim vojskovođama, kao što su Kaster ili Kruk i videćete da nije običan narod koji se tu naseljavao krivac za ovaj egzodus. Naredbe o tome su dolazile sa samog vrha vlasti – Abraham Linkoln, kao i ostali predsednici nakon njega su, zajedno sa američkim kongresom i senatorima direktno slali uputstva kako da se ovim narodima oduzme zemlja na kojoj su vekovima obitavali. Saznaćete sve o Ludom Konju, Crvenom Oblaku, Džeronimu i Biku Koji Sedi. Videćete da su to bili u suštini miroljubivi ljudi koji su se samo branili. Videćete takođe i da Makartijev Krvavi Meridijan uopšte nije daleko od istine. Klanje žena i dece, silovanje i komadanje novorođenčadi od strane američkih vojnika su zločini koji su se zaista događali i o kojima postoje stvarni dokumenti. Najtužnije od svega je to što već unapred znate kako će se svako poglavlje završiti. Na kraju ćete shvatiti da je osvajanje Amerike bilo jedna velika prevara i da je američka civilizacija izgrađena na lažima koje su servirane ljudima koji nisu imali kako da se brane. Da, u bitkama uvek postoje pobednici i gubitnici, ali bitke moraju da budu fer. Ovo nikako nije bilo fer. Suštinsko pitanje koje se ovde postavlja je –  ko su zapravo ovde bili divljaci i zveri?

Što se tiče samog stila i strukture ovog dela, mora se priznati jedna stvar. Čitanje ove knjige može da bude zamorno i potrebno je dosta fokusa i vremena da se pročita kako treba. Poglavlja su duga i, pošto govore o stvarnim činjenicama i događajima, izgubićete nit ako poglavlje prekinete i ne čitate par dana. Zato je preporuka da ovu knjigu čitate onda kad vam se baš ona bude čitala i kad vas ova tema bude zanimala. Ima zaista mnogo podataka, strašno mnogo likova, bitki i događaja, pa postoji mogućnost da vam na momente bude dosadna. Međutim, ovo je knjiga koja je zaista vredna žrtve. Naravno, ako vas ova tema ne interesuje nimalo, nemojte je čitati. Ali ako vas interesuje i ako ste kao mali uživali gledajući Ples sa vukovima, Pokahontas ili Poslednjeg Mohikanca i ako su vam, kao meni, Indijanci bili fascinacija i misterija – imajte je u vidu. Takođe, ukoliko su vam revolucionari i anti-kolonijalisti bili uzori, ako se grozite ugnjetavanja slabijeg, ovo je knjiga koja će vam, ukoliko za nju odvojite vreme i pažnju, slomiti srce.  Ranjeno koleno je ime potoka kod kog su bile pokopane kosti Ludog Konja, jednog od poslednjih indijanskih ratnika koji nije hteo da se pokori. On je poginuo od ruke Indijanca u američkoj uniformi. Takođe, Ranjeno koleno je mesto gde je izvršen najveći pokolj Indijanaca, gde je ubijeno oko tri stotine žena i dece, i mesto koje označava kraj jedne civilizacije.

Tada još nisam znao čemu je sve došao kraj. Ali kad danas sa ovog visokog brda moje starosti gledam unazad, vidim pobijene žene i decu: leže na gomili ili razbacani po rubovima vijugave jaruge; vidim ih isto tako jasno kao što sam ih video kad su moje oči bile mlade. I vidim kako je u krvavom blatu umrlo još nešto, kako je još nešto sahranjeno u mećavi. Kod Ranjenog kolena umro je i san, lep san jednog naroda…Beočug je raskinut, seme razvejano. Mi više nemamo svoje središte, mrtvo je sveto drvo.

CRNI LOS

One thought on “Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena: kraj jednog naroda i jednog sna

  1. Čitanje je – ako se ne odvija zbog razbibrige i bjekstva – pristajanje unaprijed na mogućnost da će nam srce u nekom trenutku krvariti; ponekad zbog drugog, ponekad zbog sebe. Ma koji žanr u pitanju bio…

    Odličan tekst! I sjajna preporuka!

    Pozdrav ti!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *