Simpatizer, Vijet Tan Nujen – roman o američkoj sramoti

Američki roman je nešto što sam uvek volela da čitam, ni samoj mi nije najjasnije baš zašto. Amerika je generalno mesto gde sam uvek mogla sebe da zamislim kako živim. Ne mogu da kažem da smatram da je sjajna situacija, baš naprotiv – trenutno je užasna, ali ima nešto u njihovom stilu života što je meni oduvek delovalo primamljivo. Nazovite me naivnom ili plitkom, ali Kalifornija bi meni bila idealno mesto za život. E sad, kao što rekoh – daleko od toga da je tamo sve sjajno i da je to zaista land of the free. Nije. Upravo zato što sam toga svesna, volim da čitam američke romane i da sagledam stvari iz više različitih uglova. Koliko god volela amerikanu, volim i romane koji američki san kritikuju. Kontradiktorno, zar ne? Istovremeno me oduševljaju romani poput Na putu, Džeka Keruaka, ali i oni poput Marsove sobe, u kojima se veoma oštro kritikuje američko društvo.

Roman Simpatizer je jedan od onih koji upućuju kritiku, ali veoma vešto i sa puno stila. Autor romana je Vijet Tan Nujen, pisac vijetnamskog porekla, čija je porodica sedamdesetih godina izbegla u Ameriku. Nakon pada Sajgona, 1975. godine, ogroman broj Vijetnamaca je izbegao u Ameriku, zemlju koja je trebalo da im pomogne da se izbore protiv domaćih diktatora. Za radnju ovog romana bitno je i znati opšte okvire rata u Vijetnamu. Naime, širenje komunizma u tom delu sveta je dovelo do toga da komunisti preuzmu kontrolu nad Severnim Vijetnamom. Pod utiskom Hladnog rata, zaplašena komunizmom, Amerika je odlučila da pruži ruku spasa Južnom Vijetnamu, kako komunistički diktatori ne bi i tu uspostavili kontrolu. Nećemo ulaziti u to da li je ta ideologija u redu ili ne, ali činjenica jeste da se Amerika malo čega toliko plašila kroz istoriju kao što se plašila širenja komunizma. E sad, pazite ovo. Amerika je južnjacima obećala resurse, kako finansijske, tako i vojne. Slali su svoje ljude da se bore i izginulo je oko 60.000 Amerikanaca, dok je broj vijetnamskih žrtava prešao 3 miliona! Sve se to desilo, ljudi su izginuli, podnete su ogromne žrtve,  da bi na kraju predsednik Nikson 1973. naredio povlačenje američkih trupa iz Vijetnama, ostavljajući sav taj narod na cedilu. Komunističke snage su izašle kao pobednici 1975. Kasnije te godine zemlja je ujedinjena, ali je ogroman broj Vijetnamaca emigrirao u SAD – zemlju koja im je obećala ruku spasa, a kasnije ih ostavila na cedilu. Zbog toga se ovaj rat naziva najvećom američkom sramotom i zbog toga se o njemu još uvek debatuje. Ne samo što je u Vijetnamu imao strašne posledice, ovaj sukob je podelio i narod u Americi i maltene i tamo izazvao neku vrstu građanskog rata. Dobro, ne baš pravog građanskog rata, ali recimo da su se zbog njega i na američkom tlu događali sukobi i neke vrste teorističkih napada.

E sad, da se vratimo na knjigu. Simpatizer je roman koji ima ovaj rat kao okosnicu, ali zadire mnogo dublje u problematiku Amerike. Glavni lik u romanu je jedan kapetan koji se u ratu borio na strani Južnog Vijetnama, ali je u stvari sve vreme špijunirao za komuniste.  Dakle, imamo jednu skoro podvojenu ličnost, duplog agenta koji ni sam ne zna ko je ni šta je. Čak je i njegovo poreklo dvojako – majka mu je Vijetnamka, ali otac mu je francuski sveštenik, tako da se ni u svojoj rodnoj zemlji nikad nije osećao potpuno kao kod kuće. Ovog junaka pratimo nakon rata i preseljenja u Ameriku, pa sve do povratka u Vijetnam, kad je dopao u ruke komunistima na jedno prevaspitavanje. Pored njega, imamo svakakve likove, ali malo kome znamo ime. Mnogi likovi imaju samo nazive kao što su General, nezajažljivi major ili komandant. Međutim, neki imaju i imena i tu postoji nešto veoma specifično. Svi likovi kojima je Nujen dao ime su predstavnici nečega veoma specifičnog i simbolizuju nešto. Na taj način je istakao njihov značaj. U suštini, ova knjiga kroz priču o vijetnamskom ratu diskutuje o raznim stvarima, a ponajviše o rasizmu, koji je uvek aktuelna tema u Americi. Sama radnja romana nije baš linearna i na momente vam deluje da ste izgubili nit, ali verujte mi da sve ima smisla i zaista sve ima svoje mesto u knjizi. Već sam spomenula da je glavni junak u neku ruku podvojena ličnost. Zamislite lika koji je komunista i veruje i tu ideologiju, ali isto tako veruje i u Ameriku, tečno govori engleski, voli taj način života i on mu je naizgled potpuno prirodan. Osim što ipak nije. I to shvata tek u egzilu. Ovo je jedna knjiga koja Americi prilazi iz sasvim drugog ugla – iz ugla jedne azijske izbeglice. Iz ugla ljudi kojima je ista ta Amerika obećala spas, izdala ih, a onda ih ipak primila na svoje tlo i to da žive na dnu lestvice i na ivici egzistencije. 

Simpatizer

Dobar procenat primao je socijalnu pomoć i skupljao prašinu, trunuo u ustajalim socijalnim stanovima, dok su im se testisi iz dana u dan smežuravali, izjedani rakom što je metastazirao, a koji se zvao asimilacija i podložnost hipohondriji egzila.

SAD, triju slova koja će kasnije nadmašiti samo kvartet SSSR. Iako svaka zemlja smatra za sebe da je superiorna na svoj način, je li ikad postojala zemlja koja je skovala toliko super termina iz narodne banke svog nacizma, koja nije bila samo supersamouverena, već i zaista supermoćna, koja neće biti zadovoljna dok ne uhvati svaku naciju na svetu u dvostruki nelson i natera je da se preda?

Nemojte misliti da je ovaj roman isključivo pljuvanje po Americi, jer nije. Ovo je zapravo ispovest nekog ko podsvesno želi da veruje u tu obećanu slobodu, ali mu ona stalno izmiče. Vijet Tan Nujen je u ovoj knjizi uspeo da ukombinuje dve stvari – književnost i političku debatu. Simpatizer jeste jedna velika debata i knjiga koja će vas konstantno izazivati da preispitate svoje stavove. Nudiće vam nove stavove, pa ih onda pobijati, upravo zbog toga što ništa nije crno i belo. To i jeste donekle poenta ovog sjajnog romana. Dok se ne stavimo u nečiju glavu, nikad ne možemo znati tačno šta je taj neko preživeo i kako breme nosi. Vijet Tan Nujen piše o svemu tome stilom koji je poetičan i detaljan, a istovremeno lak i pitak. U sve ovo on čak unosi i dozu humora, ali vrlo suptilno i oprezno. Moram priznati da je ova knjiga jedno malo remek-delo i da mi je prosto žao što nije više čitana jer zaista to zaslužuje. (Što je čak i osvedočeno jer je 2015. dobila i Pulicerovu nagradu za književnost.) Dakle, kome bi se roman Simpatizer mogao dopasti? Svima koji vole amerikanu, ali žele da objektivnije sagledaju stvari. I svima koji su makar malo zainteresovani za američku politiku i društveni poredak. I svima koji vole zaista kvalitetnu književnost, jer ovo jeste nadasve jedno zaista kvalitetno štivo koje poteže teme koje su bitne i uvek aktuelne, te s pravom zaslužuje svaku hvalu. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *