Stakleno zvono Silvije Plat – živimo li svi i danas pod njim?

Jedno od večnih pitanja i tema o kojima se diskutuje jeste i ono čuveno o ženskoj književnosti. Da li postoji ženska književnost ili je sva književnost jedna i ne treba ih razdvajati? Svakako, mnogi će se složiti da nema potrebe praviti tenziju tamo gde je navodno nema. Književnost jeste jedna i za razumne i normalne ljude neće praviti razliku da li je knjigu napisana od strane muškarca ili žene. Međutim, termin ženska književnost postoji i treba da postoji, upravo jer postoje autorke koje su prve počele da pišu o temama koje se tiču žene i njenog položaja. O mnogim temama se pre ovih knjiga zaista nije govorilo, a neke su nažalost i danas tabu. Ono što posebno rastužuje, jeste i to da se na termin spisateljica, ponekad ne gleda baš blagonaklono, a mnoge žene koje se bave ovim poslom za sebe koriste reč pisac, jer je, eto, ozbiljnije. Ovo je tema o kojoj bismo mogli da raspravljamo nadugačko i naširoko, ali pošto je ovo ipak blog gde možete čitati recenzije, da se vratimo na stvar. Jedna od knjiga koje su na najtužniji i najbolji način prikazale odnos žene i društva i očekivanja koja društvo ima od žena, jeste i Stakleno zvono Silvije Plat.

Stakleno zvono je jedini roman Silvije Plat i čitaoci se sa njenim stvaralaštvom često upoznaju kroz njenu poeziju. Ovaj roman je prvi put objavljen 1961. godine, pod pseudonimom Viktorija Lukas. Jedan od razloga za to verovatno je i taj što je roman autobiografski i postoje sličnosti sa stvarnim ličnostima koje je autorka poznavala, te nije želela isprva da se osećaju prozvanim. Interesantna je i činjenica da je roman bio zabranjen u par navrata zbog načina na koji Silvija piše o samoubistvu. Junakinja ovog romana, mlada Ester Grinvud, jedna je naizgled tipična devojka šezdesetih godina prošlog veka. Uspeh u učenju ne izostaje, pa ona između ostalog dobija i stipendiju da ide u Njujork i radi u modnom časopisu, što je san svake devojke. Međutim, ona se jednostavno ne uklapa onako kako je mislila da će se uklopiti. Sav taj glamur i sjaj velikog grada nju jednostavno ne uspevaju da fasciniraju. Da ne bismo prepričavali sled događaja, reći ćemo samo ono najbitnije, što je i centralni momenat ovog romana – naša junakinja jednostavno ne uspeva da se nosi sa svim pritiscima, te dolazi do njenog psihičkog sloma.

 Silvija Plat je napisala jedan izvanredan roman o tome kako izgleda proces kroz koji prolazi osoba koja boluje od nekog psihičkog poremećaja. I sama autorka je patila od depresije i dobro nam je poznata činjenica da sa njom nažalost nije uspela da se izbori. Ester u nekoliko navrata pokušava sebi da oduzme život, ali u tome ne uspeva. Međutim, čitalac ovde kroz oči jedne takve osobe može da vidi kako to izgleda kada jednostavno ne vidite poentu ni u čemu i kada sve postaje previše. Ispričana jednoličnim tonom i ravnodušno, priča Ester Grinvud je priča svih onih koji su se nažalost našli u situaciji da život bude previše za njih. Očekivanja koja društvo ima od žena su i danas nekad mnogo više nego što jedna osoba može da podnese, a bila su daleko gora i strašnija u doba kad je ovaj roman pisan. Koliko god da si inteligentna, od tebe se jednostavno očekivalo samo da se udaš i rađaš decu. Silvija je u ovu priču ubacila zaista najrazličitije tipove žena kako bi što više naglasila koliko su ta očekivanja bila strašna. U Esterinim prijateljicama, komšinicama i doktorkama možemo videti da su se neke jednostavno prilagodile tom pritisku, a za neke je bio suviše jak. Jedan od upečatljivijih likova je i Dodo Konvej, žena koju Ester uvek uzima za primer tipične majke u ono vreme, koja je prihvatila svoju ulogu domaćice i  mašine za rađanje, a u tim trenucima vidimo koliko je pomisao na takav život junakinji zastrašujuć. Biti domaćica je savršeno, a ako baš moraš da radiš, super bi bilo da radiš kao daktilografkinja jer je to tipično ženski posao. Deca i muž se naravno podrazumevaju. Sve ove stvari, pomešane sa nekim traumama iz detinjstva, dovešće do toga da će Ester biti smeštena u psihijatrijsku ustanovu i podvrgnuta terapiji elektrošokovima, kroz koju je i sama autorka prošla u procesu lečenja depresije. 

Stakleno zvono, Silvija Plat

Samoubistvo kao potencijalno rešenje problema zauzima jako bitan deo u romanu, a upravo zbog toga je roman i bio zabranjivan. Kada imate knjigu koja toliko eksplicitno govori o oduzimanju sopstvenog života, i to ovakvim tonom kakvim je Stakleno zvono napisano, postavlja se pitanje koliko je to u redu. S jedne strane su svi svesni da je to tema o kojoj treba da se razgovara, ali postoje i oni koji smatraju da ovakvo štivo može dati određene ideje ljudima koji su labilniji. Oni koji su se zalagali za zabranu ovog romana, potezali su argument koji je baziran upravo na toj ideji. Zaista je strašno kad čitate ovu knjigu i pomislite da zapravo postoje ljudi koji prolaze kroz to isto svaki dan, upravo zato što je ceo proces opisan veoma verodostojno i iskreno. Momenti u kojima ona opisuje kako pokušava da se ubije i razmišljanja o tome da li će joj uspeti ili ne su prosto jezivi i pretužni. To je jedan razlog zbog kog je ova knjiga veoma bitna. Ako ste ikad pomislili da je depresija isto što i tuga, ili ste pomislili da depresiju leči aktivnost ili nešto slično – pročitajte ovaj roman i videćete koliko niste u pravu. 

Drugi razlog zbog kog je Stakleno zvono bitna knjiga, jeste taj što mnogi i dan-danas misle da nam feminizam nije potreban. Najupečatljiviji momenat u knjizi je zapravo onaj kada Esterin bivši momak dođe da je poseti u bolnici sav skrhan jer eto, možda on tera žene u ludilo. Koliko god da su žene tada živele pod nekom vrstom staklenog zvona i kroz njega gledale u svet, isto tako su i muškarci živeli u nekom svom staklenom zvonu i mislili da su baš oni centar sveta i da se sve vrti oko njih. Uloga žene je bila svedena na apsolutno ugađanje muškarcu i brigu da njemu bude sve potaman. Žene bez dece su osuđivane, a ni na one koje su fokusirane na karijeru nije bilo gledano veoma blagonaklono. Zamislite da živite u tom vremenu. Upravo to ovaj roman savršeno opisuje – psihičko stanje jedne obične devojke, koja predstavlja i samu autorku, a i hiljade devojaka koje nisu mogle taj pritisak da izdrže. Prema tome, ovo je roman koji bi trebalo svi da pročitaju – i muškarci i žene, bez izuzetka. Stakleno zvono je jedna potresna i tragična priča o kojoj ćete sigurno veoma dugo razmišljati nakon čitanja. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *