Tamo Tamo, Tomi Orandž: kako nestaje jedna civilizacija

Da li vam se često desi da pomislite kako vam neko čita misli? Sedite kod kuće i razmišljate o nečemu i mislite kako je to baš samo vama palo na pamet, a onda sutra dođe neko i spomene vam tu istu stvar i vi onda padnete u nesvest od oduševljenja? Upravo to se dogodilo sa mnom i knjigom Tamo tamo, Tomija Orandža. Pre tri meseca sam, lutajući po sajtu World of books (gde inače možete da kupite odlično očuvane polovne knjige za jako male pare) ubacila ovu knjigu u svoju listu želja. Želela sam da čitam o Indijancima i guglala sam knjige o njima, a na vrhu liste su bile dve knjige – Sahranite mi srce kod ranjenog kolena i Tamo tamo. I obe su posle toga izdate kod nas! Dakle, prva od te dve koju sam pročitala jeste Tamo tamo, roman o takozvanim urbanim Indijancima. Pre ove knjige nisam ni znala da termin urbani Indijanci zapravo postoji i označava pripadnike indijanskih plemena koji žive u gradovima i urbanim sredinama, a ne u zasebnim rezervatima. Mnogi bi pomislili da ovo i nije tako bitno, pošto naravno sve manjine treba da žive normalno i da imaju ista prava kao i većinsko stanovništvo. Međutim, kada je indijanska populacija u pitanju, ovo pitanje nije uopšte tako lako. Kada govorimo o tome da je jednoj civilizaciji otrgnuto apsolutno sve, kao i da je ona krvnički sravnjena sa zemljom, a njene kulturne tekovine sistematski uništavane vekovima, složićete se da je svaki preživeli njen pripadnik jedno malo blago koje mora da se čuva. To je upravo tema ove knjige Tomija Orandža, koji i sam vodi poreklo od Čejen i Arapaho plemena. Tamo tamo je jedan od romana koji se našao u najužem izboru za Pulicerovu nagradu za 2019. godinu, a da li je to opravdano i vredi li pročitati ga?

Tamo tamo, Tomi Orandz

Priča ovog romana prati 12 pripadnika različitih indijanskih plemena dok se spremaju za festival pauvau. Pauvau je inače manifestacija koje se održava u različitim gradovima u Americi i Kanadi, a posvećena je očuvanju kulture ovih plemena. To je događaj koji okuplja ogroman broj Indijanaca, na kom oni mogu slobodno da sprovode svoje rituale, plešu i pevaju u svojim tradicionalnim nošnjama. Junaci ovog romana se spremaju za veliki Ouklandski pauvau.. Dakle, imamo mnogo likova, čiji su životi isprepleteni na različite načine i koji iz različitih pobuda dolaze na pauvau. Orvil Red Feder dolazi kako bi mogao da pokaže svoje plesačko umeće. Blu i Edvin su jedni od organizatora samog festivala. Opal Viola Ber Šild dolazi jer prati svoje unuke i ne želi da im se nešto loše desi. Din Oksendin dolazi kako bi napravio kratak film i time odao počast svom preminulom ujaku. A Toni Lounman i njegova ekipa dolaze kako bi opljačkali pauvau.

Pošto je struktura takva kakva jeste, sam početak romana bi mogao biti pomalo zbunjujuć. I to ne samo početak – ovde čitaocu mnogo toga neće biti jasno do polovine romana. Međutim, ono što je svim ovim junacima zajedničko, jeste da su oni na neki način otpadnici od društva. Neki od njih su okoreli alkoholičari, neki su zavisnici od interneta kao Edvin Blek, a neki su samo autsajderi i ono što bi većina ljudi nazvala propalicama. Neki su, kao Blu, napušteni kao bebe i usvojeni, a sad dolaze na festival ni ne znajući da će se možda sresti sa svojim biološkim roditeljima. Upravo zbog ovih sudbina zaista nije važno da li vas interesuju Indijanci da biste uživali u ovoj knjizi. Svako poglavlje predstavlja priču iz perspektive jednog od junaka i smenjuju se kroz celu knjigu. Na samom početku i na sredini knjige nalaze se dva eseja samog pisca, koji su tu ta nas podsete o čemu je knjiga zapravo. Ovo su delovi koji su zaista srceparajući, a smešteni su upravo na savršenim mestima u knjizi. Jedan na početku kao uvod, a drugi na sredini kao presek priče i priprema za ono što sledi. Oba eseja ukratko, ali neverovatno poetično, objašnjavaju situaciju u kojoj se urbani Indijanci danas nalaze i okolnosti koje su do toga dovele.

Krv je neuredna kada probije napolje. Unutra ona teče čisto i izgleda plavičasto u kanalima koji se prostiru našim telima – koji se razdvajaju i granaju kao zemljin rečni sistem. Krv je devedeset i devet posto voda. I kao voda, ona se mora kretati. Krv mora da teče, nikada da luta, da se rasparča, zgruša ili odvoji – nikada da izgubi esencijalnu količinu sebe dok se jednako raspodeljuje kroz naše telo. Ali krv je neuredna kad probije napolje. Suši se, razdvaja i puca na vazduhu.

Tomi Orandž u ovoj knjizi kroz mnoštvo fenomenalnih metafora govori neke stvari koje su u svojoj suštini jako tužne i strašne. Sama činjenica da pripadnici jedne, možemo slobodno reći, drevne civilizacije žive tako kako žive je sramotna.

Kada vas metak otvori, krv se izliva kao iz prepunih usta. Zalutali metak, kao zalutali pas, može bilo gde ujesti bilo koga, zato što su njegovi zubi namenjeni da ujedaju, namenjeni da razmekšavaju, kidaju meso – metak je načinjen da izjeda koliko god može. Nešto u vezi sa svim tim imaće smisla. Meci će doći iz daleka. Dolaziće godinama. Njihov zvuk slomiće vodu u našim telima, sam zvuk kidanja pocepaće nam živote napola. Tragedija svega toga biće neizreciva, sama činjenica da smo se decenijama borili da budemo prepoznati kao narod ovog vremena, moderan i bitan, živ – samo da bismo, noseći perje, umrli u travi.

Ovaj poslednji pasus ujedno čini i celu suštinu ove knjige. Tomi Orandž je kroz tragediju koja se desi na kraju ove knjige, pokušao da nam pokaže kako to izgleda kad jedna mala grupa ljudi dođe na ogromno prostranstvo i uspe da ga potpuno očisti od onih koju su tu postali. Stil kojim on piše je poetski, pun saosećanja i te neke tihe tuge koja prati sve autsajdere. Kroz njegovu prozu čitalac zaista može na sopstvenoj koži da oseti njihovu tragediju, kao i da se poistoveti sa junacima, iako ih ima toliko mnogo. Ipak, zbog same forme romana sve deluje veoma zbunjujuće na početku. Ali ovo je knjiga koja je zaista vredna čitanja i koja jeste vredna te Pulicerove nagrade. Ovo nije roman koji će vas svojom uzbudljivošću vući da ga sve više i više čitate. Ali jeste roman čiji će vas kraj zaista naterati da se zamislite i proganjaće vas danima. Upravo zbog toga što je ovo nadasve roman o ljudskosti.

Toni se seća nečega što mu je baka rekla kada ga je učila da pleše. Moraš da plešeš kao što ptice ujutru pevaju, rekla je – i pokazala mu kakvu lakoću mora da ima pri pokretima nogu. Poskakivala je, i njeni nožni prsti bili su usmereni potpuno pravilno. Plesačka stopala. Plesačka ravnoteža. Toni sada mora da bude lagan. Da dopusti da vetar peva kroz njegove rupe, da sluša ptice kako pevaju. Toni ne ide nikud. I negde duboko unutar njega, tu gde se nalazi, i gde će se uvek nalaziti, čak i sada je jutro, a ptice – ptice pevaju.

Čitanje ovog sjajnog romana na srpskom nam je priredila izdavačka kuća Darma, koju inače čine ljudi koji se zaista trude oko svake sitnice što se tiče samog izdanja knjige. Sjajan prevod i prelom knjige su nešto što meni dosta utiče na čitalačko iskustvo. Ovo je naslov koji definitivno dobija svoje mesto na mojoj listi top 10 knjiga godine, ali moram da napomenem da se ne bi svakom dopao. Ovo je knjiga za one koji zaista cene kvalitetnu književnost i koji ne čitaju knjige isključivo iz razonode, već im je bitno da postoji ono nešto iza same priče. Ako ste od tih, ovo je knjiga za vas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *