Teške knjige: Moja romansa sa Ivanom Karamazovim

Početkom godine većina ljudi koji su deo Bookstagram priče,postavlja sebi novi challenge na  Goodreads-u. O ovoj temi sam pisala na svom Instagram profilu, tako da ne nameravam sada da pišem o tome. Međutim, primetila sam da ljudi, kada pričaju o toj temi koriste izraze kao što su teške knjige, lagane knjige, obimne, dugačke, i tako u nedogled ređaju neke osobine knjiga. To su često neke od osobina koje su presudne da li ćemo se latiti neke knjige ili ne. Ja sam o tome kako biram knjige pisala u svom prvom članku. Međutim, ponekad (zaista vrlo retko) ipak se desi da izaberem pogrešnu knjigu.

Braća Karamazovi
Braća Karamazovi su uglavnom neki simbol za teškoću knjige. Zašto - videćete malo kasnije u tekstu.

Pritom ne mislim da je ta knjiga pogrešna za mene ili da mi se ne sviđa, već prosto pogrešnu u tom trenutku. Na šta tačno mislim? Pa konkretno na ovaj izraz koji sam malopre upotrebila – teške knjige. Šta znači uopšte ta sintagma? Na koji način se određuje težina neke knjige (osim ako je ne stavite na kantar pa izmerite)? Koji su tačno kriterijumi na osnovu kojih se određuje težina? Da li su to neke scene koje su teške za stomak? Ne, uglavnom nisu. Da li je ta težina određena jezikom kojim je knjiga napisana? Uglavnom ne, mada može biti ponekad.

Meni se čini da ljudi u teške svrstavaju knjige kod kojih nije toliki akcenat na samom zapletu, već na nekim drugim stvarima. Takođe mi je logično da se roman toka svesti ponekad karakteriše kao težak, pošto je potreban jak fokus i koncentracija da bi se pratio. Dakle, očigledno je da knjige koje su komplikovanije za praćenje dobiju oznaku teške knjige. Te komplikacije često nastaju zbog toga što radnja nije u prvom planu, i nije uzbudljivo za čitanje kao što bi bilo čitati neki krimić ili ljubavni roman. Postoje neke knjige koje se univerzalno shvataju kao teške i često se tu misli na ruske klasike. I sad se postavlja pitanje zbog čega je to tako?

Pa uglavnom zato što tu ima dosta filozofije, nekog drugog, dubljeg značenja koje nije tako očigledno. I ljudi ne žele nekad time da se opterećuju. Meni je savršeno jasno da ne čitaju svi knjige iz istih razloga. Neko ih čita iz čiste razonode, kao što bi gledao neki film. A neko opet, ne voli da troši vreme na knjige za razonodu, već smatra da treba da čita nešto što će ga pomeriti. S druge strane, ja smatram da ne postoji knjiga koja je teška sama po sebi, već može biti da samo nama nije legla u datom trenutku. Ono što se meni desilo nekoliko puta jeste da, puna entuzijazma, uzmem neku knjigu da čitam, mučim se prvih pedeset stranica, pročitam negde do stote i jednostavno ne mogu da nastavim. Odnosno, mogu, ali se mučim. Ne mučim se da shvatim poentu, već mi jednostavno ne ide i ne čita mi se.

Dugo je moja užasna tvrdoglavost tu izbijala na površinu i bičevala me da završim knjigu. To je rezultiralo time što sam se ja mesecima mučila oko neke knjige, pročitala je i na kraju me je toliko smorilo sve to da mi se smučila. Ubila me je u pojam! A bila sam ubeđena da će mi se dopasti! Trebalo mi je vremena da shvatim da je to bilo upravo zbog tog bičevanja, i da nije trebalo sebi da pričinjavam.  Ubeđena sam da, da sam tu knjigu uzela par godina kasnije, da bih bila oduševljena. Tako da sam posle toga shvatila da, ako se mučim s nekom knjigom  – bolje da je ostavim. Doći će i njen trenutak. Doći će i ja ću ga dočekati spremna, tako da ću uživati čitajući je. Koje su to teške knjige koje su me najviše namučile?

Prva knjiga koju sam batalila nakon 80 stranica bila je Bogorodičina crkva u Parizu, Viktora Igoa. Dobila sam je u prvom srednje, videla da je to priča o Kvazimodu i Esmeraldi i zapalila se jer sam obožavala taj crtani. Kakva prevara! Kakva iluzija koju dugujem tome što sam celog života Dizni fanatik! Jeste to priča o Kvazimodu i Esmeraldi, ali apsolutno i potpuno drugačija od crtanog filma. Čitala sam i čitala, dok je Igo drvio o gotskoj arhitekturi  – ja sam zevala, silno želeći da mi se dopadne. Međutim, nisam mogla, bilo mi je dosadno i razočaravajuće. Prošlo je nekoliko godina, ja sam u međuvremenu pročitala njegove Jadnike u jednom dahu, toliko se zaludela tom knjigom da sam htela da pročitam sve što je ikada napisao. Tad sam ponovo uzela Bogorodičinu crkvu u ruke i oduvala je u roku od 5 dana. I zaista sam uživala u njoj. I zaista je sad teško preporučujem ljudima jer znam kako je kad ti ne legne. A šteta je da ti ne legne, jer je zaista sjajna. 

Drugi primer je knjiga Školice, Hulia Kortasara. Toliko sam slušala o njoj, toliko čitala, toliko mi je glava bila puna tuđeg oduševljenja da sam bila ubeđena da je to knjiga za mene! I bila je, ali ne taj prvi put. Prvi put je bila strašno dosadna i zamorna. To je inače roman koji možete da čitate na dva načina  – hronološki od prvog poglavlja pa nadalje, ili prema rasporedu koji je napisan na početku knjige. I nijedan od ova dva načina nije takav da se radnja dešava normalno jer je to roman toka svesti. Ako čitate ovu knjigu kad joj nije vreme, iskristališe vam se šta znači to kad je neka knjiga teška. Ništa vam nije jasno, ko je sad tu ko, šta je taj klub, šta rade ovi ljudi pobogu – samo sede, piju, puše i drve nešto o umetnosti i smislu života?  To je bio moj prvi put, dok je nisam ostavila i rekla sebi da ću je već nekad pročitati. Par godina kasnije, eto mene oduševljene romanom Školice. Dakle, ako je čitate i legne vam, onda vas baš baš ostavi bez daha. Možete je kupiti u našim knjižarama, izdavač je Sezam Book.

Treća knjiga,koja je inače ljudima merna jedinica za teškoću i teskobu, jesu Braća Karamazovi. Nakon što sam pročitala sve što je dotični gospodin Fjodor napisao, ovo je bio jedini roman koji mi je ostao nepročitan. Čuvala sam ga za kraj, pošto mu je to kao kapitalno delo, to je ono čega se svi plaše, to je ultimativni challenge. I onda sam uradila nešto jako glupo. Kao da sam nenormalna, povela sam Braću na more. Bukvalno kao da mi se um pomračio, ne znam uopšte zašto sam to uradila. Čitala sam, skapirala da sam zaljubljena u Ivana Karamazova, ali sam takođe skapirala da ima strašno  mnogo likova. I došla do jednog dela, kad se svi likovi skupe kod starca Zosime u sobi. I to je bilo to, kraj, ništa mi nije bilo jasno – ni ko pije, niti ko plaća. 

Vratila sam se s mora i ostavila knjigu po strani.  Krenula je nova školska godina, a jesen je uvek vreme za nove početke. Tako sam i ja odlučila da je vreme da obnovim svoje poznanstvo sa Braćom. Govorila sam sebi – prošlo je par meseci, nisam više ljuta na knjigu što mi je toliko zakomplikovala život.  Došlo je vreme da počnem ponovo. Ali ipak nije bilo vreme. I opet sam čitala do istog onog dela u sobi starca Zosime. I nisam mogla dalje. Dođu tako trenuci kada čovek preispituje sve što je do tad radio, kao i svoje intelektualne sposobnosti. To je bio jedan od tih trenutaka za mene. Šta da radim, pomislila sam. Znate ono kad za neku knjigu znate da je volite i pre nego što ste je pročitali? Meni se to redovno dešava. Ja sam znala da će se meni Braća Karamazovi svideti i toliko sam bila razočarana u sebe što nisam mogla da nastavim da je čitam. Nisam bila ljuta na knjigu, nego na sebe. 

Dok jednom, čitave 2 godine kasnije, nisam uzela i pročitala je sa takvim užitkom za desetak dana. Eto tako se desilo. Samo je nešto kvrcnulo, ja sam znala da želim nju da pročitam, i pročitala sam je. I sad mi je, naravno jedna od omiljenih knjiga. I naravno da sam i dalje zaljubljena u Ivana Karamazova. Bila je treća sreća i našli smo se nekako posle 2 godine. I ta ljubav traje večno.

Poenta ove moje priče jeste da ne treba da se silite i maltretirate ako vam neka knjiga ne ide. Pa toliko ljudi ne voli da čita zato što su ih u srednjoj školi terali da čitaju knjige koje nisu bile za njih! Najveća greška je čitati nešto po svaku cenu i jer to tako treba. Klasici su knjige koje svakome mogu da se dopadnu, i zbog toga mislim da je šteta čitati ih na silu. Mislim da je to prosto traćenje te knjige, kad postoji mogućnost da ti se svidi (da ti se toliko svidi da ti načisto pomeri um i promeni te)  ako je čitaš u nekom drugom periodu života. I zato se nemojte terati ni na šta. I nikad, ali nikad, nemojte nositi Dostojevskog na more. 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *