Tuga je pernato stvorenje, Maks Porter – knjiga o bolu

Jedan od prvih postova na ovom blogu bio je o tome zašto knjige samopomoći mene ne rade i zašto ceo taj motivacioni momenat kod mene izaziva jedino frustraciju. Nije mi čudno što se knjige samopomoći toliko dobro prodaju, s obzirom na to koliko se ljudi poslednjih decenija muče sa depresijom. I ako postoji ijedna osoba kojoj je neka knjiga zaista pomogla, onda jeste vredna čitanja. Dakle, ne radi se ovde o diskusiji da li su knjige samopomoći vredne čitanja ili ne. Radi se o nečemu što one često propovedaju, a to je moć pozitivnog mišljenja. Svakako se slažem da ne treba biti pesimista i i sam sebe ukopavati. Ali imam utisak da ovakve knjige vrlo često navode ljude da potiskuju svoje stvarne emocije i da na neki način vrše pritisak govoreći da je jedino bitno ostati pozitivan i gledati na život kroz ružičaste naočare. Ne znam kad smo to počeli da prikrivamo svoje emocije i duševna stanja. Kad smo počeli da se pravimo kao da nam nije ništa dok u sebi vrištimo? I da li smo svesni koliko je to štetno?

Jedna od knjiga koje bi mogle biti sušta suprotnost gorepomenutim knjigama samopomoći, jeste roman Maksa Portera, Tuga je pernato stvorenje. O njegovom romanu Leni je ovde već bilo reči i ako ste čitali taj post, razumećete da ni ovo nije skroz normalan i uobičajen roman. Genijalnost Maksa Portera se ogleda u tom eksperimentisanju sa formom, ali i u tome da je njegova mašta potpuno neverovatna! O čemu se radi u romanu? Pa radi se o tome da su dva dečaka ostala bez majke i da je došla jedna ogromna vrana da ih čuva i da pazi na njih i njihovog oca. O tome šta vrana predstavlja će biti reči kasnije, ali hajde sada da se prvo pozabavimo samom radnjom ove knjižice koja ima svega 200 strana. Prvo, ovo je mešavina poezije i proze i stoga se veoma brzo čita. Otac ove dvojice dečaka je pisac i posle smrti žene on pokušava da se nosi sa novonastalom realnošću, ali i da nekako nastavi da piše, dok dečaci po svaku cenu žele da očuvaju uspomenu na majku. Njima je sve to potpuno nejasno i oni čak pokušavaju da je na neki način i vrate, kad im vrana kaže da za to postoji mogućnost. Zašto baš vrana? Osim toga što je ova ptica vazda bila simbol neke nesreće, u knjizi postoji veoma snažna analogija sa drugim piscima koji su motiv vrane koristili u svom stvaralaštvu. Ted Hjuz, muž Silvija Plat, napisao je kolekciju pesama nakon što je ona izvršila samoubistvo, a znate li kako se zove ta kolekcija? Vrana (ili u originalu – Crow: From the Life and Songs of the Crow).  

Dakle, sam taj motiv ptice je izuzetno važan. Ovde nemamo neku ptičicu koja cvrkutavo donosi nadu u bolje sutra, već naprotiv – jednu ogromnu crnu ptičurinu koja se hrani tugom i postavlja tugu kao sastavni deo života. Pa i sam originalni naziv romana Grief is the THING with feathers govori koliko je ta vrana zastrašujuća. Baš kao i tuga. Dakle, Porter ne zapada u sentimentalnost, već nam prikazuje tugu onakvu kakva je – sirova i razarajuća. Takođe nam pokazuje i da je to okej. Za razliku od gorepomenutih misionara pozitivnih misli, Porter je ovom knjigom izneo stav da tuzi treba dati vreme koje joj je potrebno. Ona je tu, postoji i vreme je ne leči, samo donosi prihvatanje. 

Tuga je pernato stvorenje

“Moving on, as a concept, is for stupid people, because any sensible person knows grief is a long-term project. I refuse to rush. The pain that is thrust upon us let no man slow or speed or fix.”

Kako uopšte nastaviti sa životom kad najvoljenija osoba samo ode iz njega? Kako nastaviti svakodnevne radnje poput jela, posla, učenja ili spavanja? I šta uopšte znači nastaviti sa životom? Naravno da moramo da nastavimo sa životom, ali on jednostavno nikad više neće biti isti i činjenica je da će biti manje lep nego do tad. Ono što možemo i što treba da uradimo, jeste da više cenimo svakodnevne sitnice koje taj život čine jer tek kad nešto nemamo vidimo da smo ga uzimali zdravo za gotovo. Činjenica je da se ovaj roman ne bi svakom dopao. Prvo, ne vole svi da čitaju o ovoj temi i mnogima knjige služe za oraspoloživanje i razonodu. A kao drugo, mnogi smatraju ovakav postmodernistički stil pisanja pretencioznim. Međutim, Porter je zaista sve samo ne pretenciozan. On se prosto ne ograničava u formi i stilu upravo zbog toga što piše o nekim emocijama koje se običnim jezikom ne daju u potpunosti iskazati. Predstavljajući nam tugu kao veliku crnu ptičurinu koja bdi nad glavama onih koji su ostali bez voljene osobe, on je slikovitije i podrobnije opisao nego mnogi koji su joj posvetili stotine stranica. Pored toga, posvetio je knjigu emociji koju često pokušavamo da maskiramo i sakrijemo, a ne bi trebalo. Sve emocije su ljudske, i treba i da se radujemo i da tugujemo i da za to odvojimo tačno onoliko vremena koliko nam je potrebno. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *