Udaviće se u suzama svojih majki – svet nakon rata fašizma i terorizma

Udaviće se u suzama svojih majki

Koja vam je prva asocijacija kada se pomene termin distopija? Ukoliko pričamo o knjigama, to je verovatno 1984, roman koji je za mnoge postao sinonim za distopiju. Kada uzimamo neku knjigu koja govori o ovoj temi, to često činimo vrlo svesno jer želimo da čitamo baš o tome. Mora se priznati da je donekle u čovekovoj prirodi da ga privlače saznanja o svetu koji je iskrivljen i, na neki način, pogrešan.

Od knjige Udaviće se u suzama svojih majki, švedskog pisca Johanesa Anjurua, očekivala sam svašta, ali ne i da je neka vrsta distopije. Kada sam pročitala kratak opis radnje, tema me je jako zainteresovala, ali moram priznati da sam dobila stvari koje ni najmanje nisam očekivala. Inače, Johanes Anjuru je pisac i pesnik koji je rođen u Švedskoj, ali mu je otac poreklom iz Ugande, te nije čudno što ga je zainteresovala tema imigranata i ratova. Objavio je nekoliko zbirki pesama, a njegovo pesničko umeće se itekako vidi u stilu romana Udaviće se u suzama svojih majki.

Roman počinje tako što troje ljudi, Amin, Hamad i jedna devojka, pokušavaju da izvrše teroristički napad na prodavnicu stripova u Geteborgu. Povod za to jesu karikature jednog umetnika koji je na pogrdan način prikazivao Muhameda i muslimane uopšte. Devojka, kojoj je u tom trenutku ime Nur, ima za zadatak da snima ceo poduhvat, tako da švedski građani mogu da prate uživo teroristički napad u svojoj zemlji. U jednom trenutku, ona kao da se trgne iz nekog dubokog sna, shvativši iznenada da nešto nije u redu. Sledeće što vidimo, jeste ista devojka nekoliko godina kasnije, u duševnoj bolnici, kako traži da priča sa jednim novinarom arapskog porekla. Od ovog momenta klupko kreće da se raspetljava i mi polako saznajemo ko je ona i kakva je njena priča. Devojka tvrdi da je ona zapravo došla iz budućnosti i da potiče iz mesta koje se zove Zečarnik.

Zečarnik je naselje u koje su smešteni svi imigranti koji odbiju da potpišu takozvani građanski ugovor, koji bi ih načinio pravim Šveđanima. U Zečarniku su mučeni, nad njima se vrše užasni eksperimenti, naterani su da jedu svinjetinu i ispira im se mozak kako bi se na silu asimiloval. Zečarnik je mesto  iz budućnosti. Budućnosti koja se sprema švedskoj državi ukoliko se onaj teroristički napad zaista dogodi. Na sve ovo, imamo nekoliko jako interesantnih likova. Sama junakinja je jako zanimljiva, posebno što je na samom početku nejasno ko je ona i šta zapravo radi. Takođe imamo i Amina i Hamada – dvojicu terorista koji su kao mlađi imali snove i ambicije da postignu nešto u životu. Jedan od njih čak i da radi za Volvo, koji je jedan od simbola moderne Švedske. Amin je momak koji je mrzeo islam i užasno su ga nervirali muslimani, iako je i sam pripadnik te veroispovesti. Šta se to sa njim dogodilo, te je postao toliko radikalan i odlučio da pobije nevine ljude?

Možda je sve bilo vrlo jednostavno, i vrlo složeno: Hamad je prosto-naprosto ponudio njoj i Aminu san u kom je bilo mesta i za njih dvoje.

Dok čitamo sećanja iz detinjstva ovih junaka, vidimo kako su oni vrlo često bili žrtve diskriminacija, a neretko i nasilja, zbog toga što su Arapi. Njihove porodice su pobegle u neki novi svet kako bi za svoju decu stvorile bolji život. Ta deca su postala žrtve diskriminacije koja je u njima počela polako da budi prkos koji do tad nije postojao. Zato će se ta deca, nakon priklanjanja ekstremističkim organizacijama, udaviti u suzama svojih majki koje su za njih pokušale da stvore bolje uslove za život.  Zauzvrat, švedska vlada će za taj prkos koji je rezultirao terorizmom, stvoriti novi svet za sve one koji odbiju da postanu pravi Šveđani. U džamije će doneti švedski kuran, u bojama švedske zastave. Muslimani će biti primorani da idu na predavanja iz demokratije i slobode govora, kao i da jedu svinjetinu.

Iako je početak knjige pomalo zbunjujuć, vrlo brzo se shvati o čemu se zapravo radi. Smenjuju se prošlost i budućnost, smenjuju se naratori, tako da sve to može biti malo konfuzno ukoliko čitate ovu knjigu a niste baš fokusirani. Inače, Anjuru piše zaista veoma poetično i kroz mnoštvo metafora i simbola objašnjava šta obostrana mržnja može da nam donese. Vrlo su česte i reference na aktuelna dešavanja – u knjizi teroristi napadaju striparnicu zbog karikatura, upravo kao što je bio slučaj sa napadom na časopis Charlie Hebdo pre par godina. Poruka koju nam Anjuru šalje jeste da integracija nije isto što i asimilacija. Ne možete i nije u redu nekog prisiliti da bude nešto što nije, i to važi za sve kulture. Ali isto tako nije u redu ne dozvoljavati apsolutno nikakvu slobodu govora i mišljenja i ići u sasvim drugu krajnost preterane političke korektnosti.

Ukoliko vas interesuju društveno-političke teme, ovo je roman koji će vam sigurno biti interesantan. Zatim, ako volite zaista kvalitetnu distopiju, takođe je roman za vas. Nemojte misliti da je ovo neka amerikanizovana i sladunjava verzija priče o terorizmu na koju smo navikli. Zaista je brutalna i pogađa pravo u srž. Sama ideja o tome u šta bi se svet mogao pretvoriti ukoliko se nastavi ovakav inat, jeste genijalna. Anjuru je ovu ideju sproveo u delo na jedan sjajan način, veoma poetičnim, a nimalo patetičnim stilom i jezikom. Takođe ću iskoristiti priliku i da pohvalim izdavačku kuću Dereta za sjajan prevod sa švedskog, pošto poznajem jezik na kom je knjiga pisana. Iako je knjiga veoma specifična, preporučujem je svima koji žude da pročitaju nešto novo i drugačije. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *