Vernon Trodon, 3. deo – sjajan kraj jedne mračne avanture

Retke su knjige koje pripadaju književnosti današnjice, a da u vama izazovu osećaj da je u pitanju nešto zaista veliko. U velikane književnosti se uglavnom ubrajaju pisci i dela koje smo čitali u okviru obavezne lektire jer nose neku univerzalnu poruku i ideju koja će zauvek biti aktuelna. Zato je pred današnjim piscima veoma težak zadatak! Napisati delo koje će biti aktuelno, zanimljivo, a koje će ujedno nositi i tu neku veliku ideju. Ne, zaista nije lako postati veliki pisac danas jer postoji toliko tih starih majstora koji se smatraju poglavarima književnosti. Ukoliko vam to uspe, znači da zaista posedujete nešto jedinstveno. Neki pisci se strašno trude da dostignu taj nivo, ali on im uvek nekako ostane izvan domašaja. A postoje oni koji se izgleda i ne trude toliko, samo pišu, ali njihov talenat i moć zapažanja poprime takve dimenzije da, kad ih pročitate, pomislite samo da ste upravo svedok nečeg vanvremenskog. Nakon pročitanog poslednjeg toma dela Vernon Trodon, ne mogu da se otmem utisku da je Viržini Depent jedan od tih pisaca. Ne deluje kao da se preterano trudila da to postane, ali je napisala delo koje prevazilazi granice običnog romana. 

Vernon Trodon 3

Od prvog dela je jasno da ovaj roman nosi mnogo više od puke priče o otpadnicima. Međutum, zaista tek kad pročitate poslednji deo i kad vidite na koji način je Depent zaokružila ovu priču, kad vidite šta je sve pomenula i iskritikovala – tek tad shvatite koliko ovo delo ima slojeva i koliko je svaki od njih dobar. Prvi deo je zabavan – upoznajete se sa likovima, muzikom, shvatite da postoji neki zaplet u priči i čekate nastavke da biste videli kako će se on rešiti. Okej. Drugi tom je već potpuno različit. Likovi su isti, ali priča se polako pomera u nekom drugom pravcu i polako kapirate da ipak ima još nešto iza zapleta. Dakle, kapirate da nije samo priča bitna i da nije primarno to kako će se naši junaci na kraju ispetljati iz cele zbrke. Kada krećete da čitate prvi deo, zaista imate utisak da će ovo biti jedna avantura i jurnjava za tim famoznim intervjuom u kom je jedan pokojni pevač razotkrio mračne tajne pariske elite. Ubistvo Votke Satane je nit koja se provlači kroz prva dva dela i sve vreme mislite da je to ono što je bitno. Ali ne! Zapravo tek kad pročitate treći deo i kad vam se slegnu utisci, shvatate koliko niste bili u pravu. Pa Votke Satane u trećem delu ni nema! Šta je onda cela poenta priče i zašto bismo čitali sva tri dela? Ima nekoliko razloga.

Viržini je još u prvom delu dala naznake da ne planira nikoga da poštedi, a u trećem je to i potvrdila. Osvrćući se na neke strašne događaje od pre par godina, kao što su teroristički napadi u Parizu – pre svega na Šarli Ebdo i Bataklan, ona je uspela da pokaže koliko je svet postao izopačeno mesto. Da podsetimo – likovi ovog romana su svi oni koje društvo naziva izopačenim – porno zvezde, transvestiti, narkomani, beskućnici, alkoholičari, propalice i muslimani. Da, muslimani su izuzetno bitni u ovom romanu, a posebno u trećem delu. Kroz lik Ajše, kao i kroz strah koji radikalne grupe seju po svetu, Depent je uspela da nas navede da se zapitamo zašto je to tako i šta je uzrok toj strahoti. Izbeglička kriza je nešto o čemu slušamo apsolutno svaki dan i što je veoma aktuelno već nekoliko godina. A ona je prikazala i kroz oči rasista i kroz oči muslimana kako bi nas navela na razmišljanje. 

Francuska elita je prelistavala Kuran i iz njega čitala šta joj odgovara. Hteli su po svaku cenu da naprave paralelu između prorokove reči i krvoprolića koje je uništilo zemlju. Kao da su upravo ti teroristi izmislili politička ubistva i radili to po Alahovom nalogu. Nek čupaju korenje nasilja tamo gde je izraslo, a ne u njihovim molitvama. Nijedan od terorista nije bio vernik. Nijedan. Panično su prelistavali Kuran, kao da je dovoljno da jedan zapadnjak baci pogled pa da pronađe istinu. Da natera knjigu da prizna svoje nasilje. Nikad se ne bi setili da preispitaju sopstvenu propagandu. 

Hrabro. Svaka čast, Viržini! Treba li uzrok tog nasilja da tražimo u knjigama i religijskim spisima ili u sopstvenoj bahatosti? Kroz Vernonovu ekipu neprilagođenih i njihove takozvane konvergencije prikazala je šta znači zajedništvo u današnjem svetu i ko je u njemu zaista izopačen. Da li su izopačeni oni koje društvo tako etiketira, ili je to društvo do te mere izopačeno da i ne vidi nasilje koje samo vrši? Pa samo hrišćanstvo počiva na ideji da je postojao prorok koji je okupio jednu grupicu ljudi koji su bili progonjeni i doslovno razapinjani jer se nisu slagali sa postojećim dogmama i tražili su nešto više. 

Upravo zato se, bez obzira na sve, nastavlja ples u mraku, uz primitivnu muziku čiji se kult izgleda nikada neće ugasiti, u sumrak trećeg milenijuma.

Za razliku od tradicionalnih verskih dogmi, u ovom romanu je muzika religija, a ples molitva. Zbog toga je Depent dala izuzetno veliki značaj rokenrol ikonama poput Bouvija i Lemija i njihovoj smrti. U društvu koje sve više zateže svoje stege oko nas, takvi ljudi su slobodni mislioci koji su izabrali da tome ne podlegnu. Smrt takvih ljudi se smatra krajem jedne epohe, isto kao što se njihovo stvaralaštvo smatra revolucionarim. Zbog toga je muzička podloga ovog romana zaista vredna pomena i zbog toga sledi jedan mali muzički omaž proroku Vernonu u vidu jedne plejliste najvećih pesama koje su svoje mesto našle u ovom romanu. 

  1. The Doors – Roadhouse blues

2. Johnny Cash – Personal Jesus

3. Tom Jones – She’s a lady

4. Motorhead – Ace of Spades

5. David Bowie – Lazarus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *