Vernon Trodon, Viržini Depent – seks, droga i rokenrol u književnosti

Postoji ta neka čudna povezanost između knjiga i putovanja. Ponekad nas knjiga toliko veže za neki grad ili mesto, da poželimo da se momentalno stvorimo tamo, a nakon čitanja knjige kalkulišemo kako bismo mogli što pre da otputujemo. Toliko dobro bude opisano to mesto, da se mi već osećamo kao da smo bili tamo, samo nam treba zvanična potvrda. A postoje i one knjige koje prosto želimo da čitamo na nekom određenom mestu. Za mene je takav bio roman Vernon Trodon, koji sam čuvala za svoj put u Pariz.

Vernon Trodon je delo francuske spisateljice Viržini Depent, koja je poznata i kao rediteljka i filmska kritičarka. Inače je bio nominovan za Bukera 2018. godine, a ono što je jako interesantno i bitno i za samo razumevanje romana, jeste i njen život. Viržini Depent piše o stvarima koje prožimaju takozvanu generaciju X, a i sama je imala veoma problematično detinjstvo. Sa 15 godina je bila smeštena u psihijatrijsku bolnicu, bila je žrtva silovanja, a u kasnijim godinama je imala problema sa alkoholom. Pored svega toga,  u životu se bavila svakakvim poslovima. Od dobrovoljnog bavljenja prostitucijom, peep-šoua, bila je i prodavačica ploča, rok novinarka i kritičarka porno filmova. Mnoge njene knjige su filmovane, od kojih je verovatno najpoznatije ostvarenje film Kresni me,  koji je u mnogim zemljama bio zabranjen zbog tematike kojom se bavi, kao i veoma eksplicitnih scena seksa i nasilja. Teme koje ova genijalna autorka obrađuje uključuju pornografiju, drogu, alkohol, rasizam, mizoginiju, nasilje i seks. Dakle, teme koje su danas veoma prisutne u modernim društvima svake države, iako ona piše u kontekstu francuskog društva.

Vernon Trodon

Radnja

Vernon Trodon je delo u tri toma, od kojih je kod nas izdat samo prvi deo, a izdavačka kuća Booka u decembru priprema i drugi. Centralna figura ovog romana jeste Vernon, lik koji je nekada držao kultnu prodavnicu ploča u Parizu. Nakon nekoliko godina života kao socijalni slučaj, on gubi i ono poslednje što je imao – socijalnu pomoć i krov nad glavom. Pošto je Vernon svojevremeno bio faca u rok zajednici Pariza, srećom ima neke uticajne drugare koji neko vreme mogu da mu pomažu. Jedan od njih je i rok zvezda Aleksandar Blič koga svi znaju, a koga polovina mrzi a polovina obožava. Problem nastaje nakon njegove smrti. Naime, Aleks je pred smrt upao u neke gadne tripove i snimio je svoj poslednji intervju koji bi svi želeli da čuju, Za intervjuom tragaju producenti, novinari, porno-glumice i svi mogući pripadnici francuske alternativne scene. A kod koga se taj snimak nalazi? Pa kod Vernona, koji živi život klošara na pariskim ulicama i metro stanicama.

Likovi

Upoznajemo se sa svakojakim likovima ovde, od kojih su ubedljivo najinteresantnije Marsija, Lidija Bazuka, Hijena, Pamela Kant i najmisterioznija od njih – porno zvezda Votka Satana. Svako poglavlje je priča ispričana iz perspektive drugog lika koji je u nekoj vezi sa Vernonom ili želi da se dokopa intervjua iz nekog razloga. I svaki od tih likova živi veoma interesantan život. Na primer, Marsija je trans Brazilka, koja je došla u Francusku kako bi živela slobodno životom žene i u romanu je opisana kao definicija lepote i ženstvenosti. Druga fascinantna ličnost u romanu je Pamela Kant, porno glumica pred kojom svi muškarci padaju na kolena kada je vide. Votka Satana je lik koji se provlači kroz ceo roman na momente, ali je izuzetno bitna, deluje kao da ima potpuno fascinantnu priču na osnovu ovoga što se sazna u prvom tomu, tako da  očekujem da će se o njoj saznati mnogo više u nastavku. Muški likovi su uglavnom ili nasilnici, ili mekušci koji su se zadovoljili mediokritetskim načinom života. Jedan od njih je Patris, koji u jednom trenutku pušta Vernona da provede neko vreme kod njega u stanu. Patris je bivši basista Aleksovog benda, koga je žena ostavila jer je tukao. On je veoma svestan toga da je monstrum, ali kako kaže –  to je zmija u grudima, nešto što imaš u krvi.

U šta će se pretvoriti bez besa? U tipa koji ćuti kad mu neko mazne mesto za parking koje čeka već deset minuta? U pičku koja ne reaguje kad mu neko govance od petnaest godina uvredi ribu na ulici? Da ga jebe ko kad stigne. Kakav stav treba da zauzme? Da peva znajući da pripada društvenoj klasi vreća za udaranje, otirača, pisoara? Nemam budućnost u karijeri. Ako se odreknem nasilja, kad ću se osetiti kao gospodar? Realno, ko poštuje poslušnog rabosa?

Ovo je ono što Viržini Depent radi apsolutno maestralno.Ona piše o likovima koji su marginalizovani i nalaze se na samom dnu društvene lestvice tako brutalno i ogoljeno. Na momente je nemoguće razgraničiti da li ih osuđuje, ili ne. Ali kada se u potpunosti, upoznate sa svakim od onih likova, vidite da ona piše surovo realno i onako kako jeste. Osuda ili podržavanje je potpuno izlišno. Uloga žena u romanu je nešto je veoma pogodno za diskusiju, zbog načina na koji su prikazane. Skoro svaka od njih je prikazana kao slobodna žena koja drži svoj život u svojim rukama. Neke su ludače, neke su zanosne lepotice, neke razmišljaju isključivo o seksu i žude za njim, neke su majke, neke su porno zvezde, neke su lezbejke, a neke su muslimanke koje klanjaju. Viržini ih je prikazala tako da u nekim momentima niste sigurni da li da to okarakterišete kao mizoginiju ili kao feminizam.

Ono što je malo čudno na početku, jeste stil kojim je knjiga napisana. Svaka druga reč je psovka, sleng vezan za seks i drogu, tako da to nekome može biti neočekivano. Međutim, sama priča je neverovatna, a likovi spektakularno opisani, a sam stil je u službi toga da nam sve dočara baš onako kako jeste.  Možda će vam malo smetati preterana upotreba nekih reči kao što je npr. reč cica za ženski rod, ali to je nešto preko čega se da preći. Objektivno, mislim da je moglo mnogo bolje da se prevede u nekim momentima jer smatram da su neke reči malo zaostale i da ih nove generacije uopšte više ne koriste, ali dobro. To su sitnice koje su meni lično zasmetale, ali koje suštinski nisu bitne za sam roman. U nekim trenucima ćete možda pomisliti – zar nije više dosta drogiranja i seksa? Ali i to će vam se sleći nakon što pročitate celu knjigu.

Sve u svemu, ovo je delo koje će se sigurno dopasti ljudima koji vole sledeće stvari. Prva stvar je muzika. Iako preovladava rok sedamdesetih, uopšte nije previše retro kao što se očekuje. Napravljen je odličan miks retro i moderne muzike, što je još jedan od načina da se da na značaju samoj ideji romana. Drugo, svideće se onima  koje zanima život ljudi koji su okarakterisani kao društveni talog i koji se bave ne baš moralnim poslovima, uživaju u drogi i alkoholu i žive na margini. Viržini Depent je uspela u tome da nam prikaže tok misli takvih ljudi i da nas na trenutak smesti u glavu nekoga ko vodi određen način života. Pošto je kraj prvog dela opasan cliffhanger, za sad nam ostaje da čekamo decembar i nastavak.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *