Vreme svinga, Zejdi Smit – bildungsroman začinjen plesom

Coming-of-age iliti bildungsroman, jedan je od mojih omiljenih žanrova u književnosti. Iz nekog razloga, uvek mi je bilo interesantno da čitam o nečijem odrastanju i formiranju ličnosti i o tome kako okolina utiče na to. Upravo zbog toga se roman Vreme svinga, britanske spisateljice Zejdi Smit, našao na mojoj listi želja. Ovo je jedna od onih knjiga koju sam potpuno impulsivno uzela, a da nisam prethodno čula ničije utiske o njoj. Bilo mi je doboljno da čujem o čemu se radi i da poželim da je čitam. Zejdi Smit je jedna od najpopularnijih modernih spisateljica, a njen debitantski roman Beli zubi postao je instant bestseler. Ona u svojim romanima kroz živote običnih ljudi provlači neke bitne teme, poput rasizma, feminizma, majčinstva i klasne pripadnosti. Zejdi je odrasla u Londonu, a pošto je i sama pomešane rase (majka crnkinja sa Jamajke i otac belac), tu karakteristiku često daje i likovima u svojim romanima. Njen poslednji roman Vreme svinga mnogi smatraju veoma bitnim štivom današnjice, upravo zato što se dotiče određenih aktuelnih tema, ali na malo drugačiji način. 

Jedna od najvažnijih tema ovog romana jeste odrastanje.. Okej, nije ni prva ni poslednja koja je napisala bildungsroman. Ali način na koji ona o tome piše je  toliko iskren da vam se čini da čitate autobiografiju, mada posle zaista saznate da ima autobiografskih momenata. Naratorka u ovom romanu je mlada devojka čija majka je crnkinja sa Jamajke, a otac belac. Njena najbolja drugarica Trejsi je takođe pomešane rase, s tim što je njena majka belkinja, a otac crnac (i u zatvoru). Njih dve su devojčice koje odrastaju na onoj strani grada u kojoj ne biste želeli da se nađete sami noću. Takođe, njihovo prijateljstvo je na neki način krunisano jednom divnom stvari, a to je ples. Časovi plesa su ono što ih povezuje, ali i razdvaja. Povezuje ih jer ga obe vole, a razdvaja ih jer je jedna ipak više talentovana od one druge. A ta jedna je Trejsi. Dok je naša naratorka ona inteligentna i ćutljiva drugarica, Trejsi je ona promućurnija, impulsivnija i slobodnija. Da li vam ovo liči na Moju genijalnu prijateljicu? Da, pomalo. Ali to je zato što ovo vrlo često i jeste slučaj sa ženskim prijateljstvima. Želeli mi to sebi da priznamo ili ne, ponekad postoji taj momenat takmičenja a istovremeno i želje da ona druga bude ponosna na nas. Zvuči čudno, ali je istinito. A autorke poput Elene Ferante i Zejdi Smit su se te teme dotakle upravo jer je pomalo tabu u današnje vreme. 

Vreme svinga, Zejdi Smit

Ipak, Vreme svinga govori o mnogo čemu pored ženskog prijateljstva i zaista ima mnogo slojeva. Pored ove dve drugarice, imamo mnogo raznih likova od kojih su neki zaista interesantni, a neki su i pomalo bespotrebni. Majka glavne junakinje je jedan od najzanimljivijih likova u romanu, a njena transformacija od siromašne Jamajčanke do aktivistkinje i političarke nešto o čemu je zaista interesantno čitati. Zejdi se, dakle, dotakla i teme majčinstva, posebno onog pitanja koliko jedna majka sme da ima vremena za sebe. Svako dete je u detinjstvu potpuno zavisno od majke i ona je za jedno dete najvažnija figura. Ukoliko žena želi da ima vreme za sebe, da uči i da se obrazuje – da li je ona loša majka i da li treba sve svoje potrebe ipak da podredi detetu? To je glavno pitanje koje ona ovde postavlja. U ovom romanu ne odrastaju samo dve drugarice, već i svi ostali likovi, a njihove majke posebno. Dok je majka naratorke nezavisna i dolazi do političke pozicije, Trejsina majka je sušta suprotnost – sve svoje potrebe podređuje ćerki i bukvalno se ponaša kao njena služavka. Dakle, roman obiluje ženskim likovima koji su potpuno različiti. Zejdi je taj fenomen ovde odlično opisala i majkama dozvolila da budu ljudi, a ne superžene. Sam proces odrastanja uslovljen je mnogim stvarima i veoma je relativno šta će imati uticaj na nečije odrastanje. Ta relativnost je takođe jedna od tema romana. Uzmimo boju kože – obe devojčice u romanu su crne. Međutim, kada junakinja ode u Afriku, ona će tamo praktično biti belkinja zbog toga što joj je otac belac. Takođe će tek u Africi videti koliko je siromaštvo relativna stvar. Ona sama je odrasla u ne tako sjajnim uslovima, ali tek kad vidi da se u nekim delovima sveta voda smatra za bogatstvo, uvideće koliko nije imala pojma ni o čemu. Kod Zejdi je sve relativno, ali ostaje jedna konstanta – ples. Ples se proteže kroz ceo roman i ljubav devojaka prema plesu je večna. Čak i sama završnica romana veoma simbolično uključuje ples. 

 

Naracija  u ovom romanu je takva da se smenjuju scene detinjstva i odrastanja sa scenama u sadašnjosti, kada glavna junakinja dolazi do toga da radi kao asistentkinja svoje omiljene pevačice iz detinjstva. Stil kojim Zejdi piše je veoma detaljan i ponekad se desi da se prosto izgubite u opisima Londona ili Afrike, koja je takođe jedno od mesta dešavanja radnje. Međutim, ovaj roman nije bez mana. Mnoge teme kojih se autorka dotakla su bitne i aktuelne danas. Ipak, ne jenjava utisak da je ona htela toliko toga da kaže, raspisala se, a na kraju se svake od tih tema dotakla samo površno. Mnoštvo likova takođe ume da bude naporno jer se vežete za jedan narativ, a onda vas ona odvuče u nekom drugom pravcu i počne da piše o nečemu desetom. Ipak, ovo je roman koji bi se dopao ljudima koji ne prezaju od obimnih romana, punih slikovitih opisa, kao i onima koji istinski uživaju u modernim pričama o odrastanju. Zejdi je talentovana spisateljica, a mene posebno interesuje kako bi ovaj roman izgledao u filmskoj adaptaciji, pošto je muzika njegov neizostavan deo. Ja sam ga zamislila kao mjuzikl, a da li će išta biti od toga, ostaje da vidimo.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *