Zbirka kratkih priča „Posle udarca” Dorte Nors: umeće pisanja u malo reči

Moram da priznam da je zbirka kratkih priča nešto što retko čitam. Kratke priče su nešto, gde za razliku od romana, ne možemo da se vežemo za likove i da pratimo njihov razvoj. Međutim, pre nekako sam od jedne pametne osobe čula nešto o čemu sam posle dosta razmišljala. A to je da se pravo umeće pisca često vidi tek u kratkim pričama. Prosto zato što u romanu ima prostora za sve. Kratke priče su nešto gde na malom prostoru mora da se razvije nešto veliko i da oni likovi koji su nekako prolazni i nevažni, izazovu prasak u nama.

Zbirka kratkih prilča Posle udarca, Dorte Nors

Već sam pisala o  tome kako sam u poslednje vreme zapostavila skandinavsku književnost i zbog čega je to tako. Takođe slabo čitam i kratke priče. Međutim, kod nas na tržištu se pojavljuje dosta novih naslova i to kod izdavača koji zaista paze šta rade i ne izdaju makar šta. Jedan od tih izdavača je i izdavačka kuća Štrik, koja je izdala zbirku priča Posle udarca, danske spisateljice Dorte Nors. Ona je 2017. godine bila nominovana za Bukerovu nagradu za roman Retrovizor, Rame, Žmigavac, koji je takođe izdao Štrik. Tu knjigu nisam čitala, ali je imam u planu. Razlog tome je to što sam, pročitavši zbirku priča Posle udarca, shvatila da ona konstatacija o umeću pisaca koji pišu kratke priče, zaista ima smisla. Dorte Nors je prosto genijalna i majstor u ovome što je uradila u ovoj zbirci kratkih priča.

Šta je ona to uradila?

Pa prvo, ova knjižica sadrži petnaest zaista veoma kratkih priča, od kojih neke imaju samo jednu i po stranu ili dve. Svaka priča govori o nekoj vrsti udarca koji je njen junak doživeo. To naravno nije nužno fizički udarac, već jednostavno neka trauma ili emotivni udarac koji je neko pretrpeo. Drugo, neke od ovih priča su zaista toliko potentne i snažne da, iako deluje kao da se ništa nije desilo, čitalac ostane potpuno zabezeknut. S druge strane, postoje priče koje su isečci iz života običnih ljudi i nisu bukvalno ništa više od toga, nemaju neku dublju ideju. Upravo u tome i leži njihova lepota. Ne mora svačija priča da nas šokira ili izmesti u potpunosti. Postoje priče koje su vredne pomena samo zato što sadrže tu neku tihu patnju koja se ne ispoljava uz grmljavinu I prasak.

Jedna od priča koja je u meni izazvala prasak jeste priča Budista. Ona govori o čoveku koji je radio kao državni činovnik i pisao govore za ministra. To je priča o onim ljudima koji naizgled deluju kao da sve rade iz najplemenitijih pobuda – čak i oni sami to misle. Oni su ubeđeni da su oni plemeniti i da je njihova vrlina uzvišena, iako je njihov motiv jedan jedini – želja za moći. Nakon što je razotkrio ministra da laže i ne piše sam svoje govore, naravno iz plemenitih pobuda, budista počinje da radi u humanitarnoj organizaciji. Ovde Dorte Nors radi nešto izvanredno – ona njegov put do novog posla oslikava kao neki stairway to heaven. Dok vozi, on zamišlja kako ide preko duge na obećano mesto gde će ga svi uvažavati i voleti, a on će konačno načiniti svet boljim mestom za život. Naravno, sve zato što je toliko plemenit. On je čak i postao budista jer je čuo da su budisti jako uzvišeni. Neko ko je budista ne može biti loš čovek, misli on. To isto je mislio i godinama kasnije kada se, zato što su mu dali otkaz u humanitarnoj organizaciji, zaključao u kancelariju sa taocem, kantom benzina i šibicama. 

Druga priča koja je na mene ostavila jak utisak je priča Zimska bašta. Na samo par stranica, Dorte Nors uspeva da dočara to kako deca doživljavaju razvod roditelja i raspad porodice. Radi se o klincu koji vest o razvodu svojih roditelja vezuje za smrt danskog komičara, pošto su obe vesti došle na isti dan. I to je nešto što Nors radi izvanredno – tačno zna kako mi ljudi pojmimo neke bitne trenutke u životu i po čemu ih pamtimo. Najveće traume nekad vezujemo za neke najbanalnije stvari kao što su mirisi, pesma ili prosto neki detalj koji smo baš tad uočili.

 

Nakon razvoda, majka nalazi novog momka, a naš junak odlazi da živi kod oca. Otac ima verandu na kojoj gaji biljke u kojima njih dvojica uživaju. Kada otac upozna novu potencijalnu devojku, klinac uviđa da je on jedina osoba za koju je njegov otac nešto posebno. Svima ostalima je on samo običan čovek, ali za njega je on specijalan. Posle toga nikad više nije video očevu devojku, a kraj priče je bolesno dobar. Ovo je priča posle koje ostanete u nekoj vrsti šoka. Kako biste poželeli da je pročitate, neću otkrivati ništa više, ali znajte – ovaj kraj je onaj o kom danima razmišljate i ostanete u neverici. 

Izdvojiću još jednu priču koja se meni posebno dopala, a ona se upravo zove Posle udarca. Ova priča govori o ženi koja celog života bira pogrešne muškarce. Kada joj na početku veze muškarac kaže nešto bitno o sebi, kao – sa mnom nije lako živeti, ona to nije uzimala za ozbiljno. Kao i većina žena uostalom. 

Mahom je to smatrala samopotcenjivanjem ili pukom ljubaznošću, i nije ih ozbiljno shvatala zato što nije razumela da ljudi mogu da imaju neprijatnu sliku o sebi, a da istovremeno ne žele da se menjaju. Zbog toga, i zato što je živela za ideju da sve ima dublji uzrok, nije verovala onome što su muškarci govorili o sebi. Bilo joj je teško da prizna da se zaista radilo o upozorenjima sa njihove strane, te da ju je njena manjkava sposobnost da sluša skupo koštala, ali je odlazila toliko daleko da muškarcu da za pravo kada bi joj posle rekao:

– Ne možeš reći da nisi znala. Rekao sam ti kakav sam. 

Onda je upoznala Karla Erika koji joj je rekao kako ima kratak fitilj. Posle se pitala koga da krivi za povrede koje joj je naneo. Šta mislite koga je krivila? Pa gomilu svojih sopstvenih osobina. Možda je nešto u osnovi bilo pogrešno u njenom ponašanju. Možda ona nije razumela kako treba da se odnosni prema njemu u seksualnom smislu. Možda ovo, možda ono.

Posmatrala je obrise i razmišljala o linijama: o onome što čovek hoće da vidi, a čega u stvarnosti nema. O onome što je trebalo da bude, a nikad nije ni bilo, i to je važno razumeti. Ne samo u njenom slučaju. To se može primeniti i na decu u školi. Seća se kako su nju u detinjstvu silno očaravali crni crteži u bojankama. Toliko su bili dobri, i uvek bi dobila želju da ispuni prazna polja voštanim bojicama ili flomasterima. Iza te žarke želje ležala je stvaralačka potreba da ih oživi, a posebno: da ih učini svojim.  Ali nije mogla da unese život u crtež, pa je zato dolazila do tačke kada bi počela da boji i unutar i izvan linija

A šta znači bojenje izvan linija kad je osoba u pitanju? Do tog saznanja dođemo u bukvalno poslednjoj rečenici ove genijalne priče. A na sajtu Štrika imate celu priču Posle udarca i ja vas pozivam da je pročitate, pošto je jako kratka, a moćna. Svaka od priča u ovoj zbirci počinje tako obično, deluje tako nebitno. Polako se upoznajemo sa životom junaka priče, upoznajemo njih same kroz neke detalje koji nam se pružaju. Dorte Nors nas sasvim polako vodi kroz njihovu sasvim običnu priču, dok nas ne saseče jednom jedinom rečenicom. Ta rečenica bude toliko strašna nekad, da ostavite knjigu sa strane na neko vreme jer niste u stanju da nastavite.

Zbirka kratkih priča Posle udarca  je knjiga o kojoj ja već danima razmišljam i ne mogu da se otmem utisku koji je na mene ostavila. Ipak je ne bih preporučila svakom. Ili bar ne bih ljudima koji čitaju knjige iz razonode. Ovo bih preporučila čitaocima koji umetnost, i književnost kao jednu njenu granu, vide kao nešto što treba da nas ostavi u stanju šoka. Onima koji smatraju da umetnost treba da nas pomeri. Ili da nas ošamari. Da se posle velike umetnosti čovek oseća kao posle udarca. E njima preporučujem ovu malu knjižicu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *